Danas Grčka, sutra ceo Balkan...

Ovi pismo cirkulisalo je grčkim internetom nakon Katerinine smrti. Katerina je napisala žalbu 20. februara. Samo mesec dana nakon toga, Katerina je izgubila život pod „sumnjivim okolnostima“ dok je prebacivana u drugi zatvor.

Žalba zatvorenice grčkom državnom Ombudsmanu

Eleonas Tivon, 20. februar 2009.

Danas imam 41 godinu, a od heroina sam zavisna od svoje sedamnaeste. Svih ovih godina sam bila bolesna i zavisna od supstance bez koje nisam bila sposobna da stojim, radim, živim. Doduše, najgora noćna mora, za koju su mnogi smatrali da prirodno ide rukom pod ruku uz moju zavisnost, jeste ona koju nisam ni pomišljala da ću proživljavati onako kako sad živim i kako sam primorana da živim svakoga dana.

Ova „prirodna saputnica moje zavisnosti“ je moj boravak u zatvoru tj. moje zatočeništvo, kao i način na koji su me tretirale čuvarke koje su imale kontrolu čak i nad mojim genitalijama i najprivatnijim delovima moga tela.

Kad god da uđem u zatvor, bilo da ulazim tamo prvi put ili se vraćam iz sudnice ili bolnice, postajem žrtva napada koji oni nazivaju „pretres“.

Čuvarka me natera da skinem svu svoju odeću, raširim noge i da kašljem dok mi pregleda anus. Često koristi priliku da odmeri moje nago telo; posmatra me detaljno, tretira me uvredljivo, ironično, kao da sam najgori šljam na svetu.

Potom mi daju odeću iz njihovog skladišta, čija veličina nije odgovarajuća, što je ponižavajuće. Uzimaju moj grudnjak, zato što je zabranjen u samici, pretpostavljajući da mogu da se ubijem njime. Daju mi cipele koje su nekoliko brojeva veće od mojih tako da hodam kao klovn dok me vode u ambulantu. Tamo, me posade na ginekološku stolicu i čuvarka gura svoje prste u moju vaginu. Tada sam primorana da mokrim u prisustvu čuvarki, radi testiranja za drogu.

Jednom sam, na papiru koji se postavlja na ginekološku stolicu videla dlake prethodne zatvorenice. Sterilizacija ginekološke opreme je nešto čega se retko kada sete. Ponekad zatvorenicma guraju zarđale spekulume u vaginu, prste guraju na način koji je izuzetno bolan. Sarkastične šale su neizostavni deo njihovog repertoara.

Nedavno sam odbila vaginalni pregled zatvorskog ginekologa jer sam smatrala da je, bez obzira na znanje, specijalizacije i nivo obrazovanja, guranje prstiju na takav način vrlo neprikladno. Zatražila sam ultrazvučni pregled, da bi mi potom zapretili da ću te noći ostati vezana – ovu pretnju mi je uputila čuvarka koja je imala ulogu medicinske sestre zatvora u Tebi, Stela Gavana, u prisustvu svoje nadređene Sotorije Sampani. Rekla mi je da moram da prihvatim vaginalni pregled zato što sam zatvorenica. Drugim rečima, rekla mi je, i još uvek mi govorida, budući da sam zatvorenica, mogu da sa mnom postupaju kako im je volja i da ne smem da reagujem.

Odveli su me kod zamenice upravnika zatvora Aglaje Kafritse, koja mi je rekla da ću biti okrivljena za svu drogu koja bude otkrivena u zatvoru pošto sam odbila vaginalni pregled, kao i da će me danima držati u samici. Kad sam je pitala za ultrazvučni pregled, rekavši da ne mogu više trpeti silovanje moje vagine, odgovorila mi je da nema nadležnost da to učini. Nakon što sam im rekla da nisam dužna da budem žrtva njihove nesposobnosti, odveli su me u samicu, u koju bi me svejedno odveli, bilo da sam prihvatila vaginalni pregled ili ne.

Ubacili su me u ćeliju u kojoj sam morala da zvonim čuvarki svaki put kad bih želela da odem u toalet koji su delile sve zatvorenice, a koji je bio pod video nadzorom.

Prilikom defekacije, čuvarke te posmatra preko kamere i tek kada pogleda tvoje fekalije, smeš da pitaš da pustiš vodu. Ne samo da sam bila primorana da to činim u prisustvu čuvarki, već su me terali da to činim osam puta pre nego što me uklone iz samice – mada je i to varilalo, naravno, u zavisnosti od njihovog raspoloženja.

Većina zatvorenica je uzimalo laksativ da bi uspele da dostignu osam defekacija i vrlo često ili čuvarka ne dođe na vreme da otvori vrata ili je toalet zauzet, tako da bi na kraju defekaciju odradile po sebi.

Čuvarke bi im pretećim tonom rekle „Ovo je Teba, zvonićeš samo ako je neophodno“, a to šta je „neophodno“ su određivale same čuvarke. Ili bi mi kroz podsmeh rekle „Opet želiš u toalet?“ ili nešto slično u neverovatno nehumanom i sadističkom maniru.

Desilo mi se da čuvarka nije htela da mi otvori tako da sam bila primorana da mokrim u plastičnu flašu, kasnije sam imala problema sa zatvorom u crevima zbog suzdržavanja. Na kraju sam šutnula vrata ćelije ne bi li se otvorila; Kada sam čuvarku Harikleiju Danilidu nazvala kulavicom, ona se nehumano ophodila prema meni, a nakon toga je napisala lažan izveštaj zajedno sa čuvarkom Joanom Galanis, koja je tog dana bila dežurna. Izvedena sam pred disciplinski odbor i tužilac Georgios Prasas mi je odredio kaznu od pet dana u samici kao i ilegalno ukidanje mog prava na kafu, cigarete i telefonske pozive.

Disciplinska kazna je bila izbrisana iz mog dosijea tek dve godine kasnije, što je značilo da, pored raznih vidova torture kroz koje prolazim, neću moći da izađem ranije kako bih mogla da vidim i izdržavam svoju 21-godišnju kćerku i bolesne roditelje.

Svi ovi događaji se se desili u ženskom zatvoru Koridalosa (Atina), ali svi ovi čuvari i dalje rade u Tebi, zajedno sa glavnim čuvarom Panajiotisom Kosakis, koji mi je ovde, u izolacionom sektoru Tebe, poručio da i pored onih osam defekacija ima pravo da me drži u samici šest dana kao što i pravilnik zatvora nalaže. Pravilnik nije pominjao ništa tog tipa – čak naprotiv, ističe da boravak u samici duži od tri dana mora da bude odobren od strane glavnog tužioca i produžava se samo u slučaju pronalaska ilegalnih supstanci koje je nemoguće ukloniti iz tela zatvorenice.

Kupanje je zabranjeno u samici (koju nazivaju „posebna kaznena oblast“ kao da misle da će promenom imena promeniti i horor koji predstavlja) jer kad god se desi da ima tople vode, čuvarka nije u blizini, a sa druge strane, čuvar može da te pusti iz ćelije i uputi na pranje, govoreći da ima tople vode kada je, zapravo, nema.

Kad god se tuširaš, one te posmatraju. Tako da smo ostajale bez tuširanja i po nedelju dana ako ne i više. Dozvoljeno je da naručiš kafu, vodu i sl. samo iz zatvorskog kafea koji je prvenstveno namenjen čuvarkama, a u kome su takođe radile zatvorenice. Poslednji put kad sam držana u samici ostavila sam 20 evra tom kafeu. Sa tom sumom mogla sam kupiti sopstvenu kafu i šećer koji bi mi trajali 20 dana, a ovako sam bila primorana da sve spiskam za pet dana. Međutim, ovde je naš novac takođe podložan čuvarkama i njihovom raspoloženju.

Kada naši mučitelji odluče da nas izvade iz samice moramo da ponovo prođemo kroz istu torturu pretresa i vaginalnog pustošenja. Kad god postoji sumnja o upotrebi ilegalnih supstanci, u glavnom sektoru zatvora, u kome sam ja, smeju da vas muče na ovaj način, u bilo koje doba dana. Ulaze u naš odsek, bude nas iz sna, prolazimo kroz taj pregled, vade nas iz našeg sektora i preturaju nam po stvarima koje bacaju na pod. Pošto nam pobacaju stvari, a neke i odnesu sa sobom, primorane smo da sve vratimo na svoje mesto pre nego što nam bude dozvoljeno da se vratimo u krevet...

Ranije sam bila žena sa strašću za znanjem, stvaranjem, žena sa održivim poslom.

Danas, sav ovaj bol, maltretiranje, silovanje mog tela i duše me gone da sanjam kako ubijam sve one koji su plaćeni da muče slabije od sebe.

Škrgućući zubima šapućem „uprkos vašoj torturi, svinje, još uvek izdržavam“ nadajući se da će doći dan kad će prestati da dižu svoje prljave izopačene ruke na nemoćne ljude. Znam da se svet ne može promeniti, ali se zato može reformisati – dok god ne postanemo ravnodušni.

Nikada se neću oporaviti od svega kroz šta su me naterali da prođem u zatvoru.

Gulioni Katerina

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: On the Greek Riots