Grčka: 300 radnika imigranata štrajkuje glađu
Pred vama su dva teksta - jedan od strane veća 300 imigranata koji su 25. januara započeli štrajk glađu (250 u Atini, 50 u Solunu), a drugi od strane Inicijative za solidarnost u Solunu.
Izjava 300 radnika imigranata u štrajku glađu od 25. Januara 2011.
Mi smo muškarci i žene imigranti, izbeglice koje žive u svim krajevima Grčke. Došli smo ovde kako bismo pobegli od siromaštva, nezaposlenosti, ratova i diktatura. Multinacionalne kompanije i njihove političke sluge nam nisu ostavile drugog izbora nego da u više navrata rizikujemo svoje živote na putu ka „vratima Evrope“. Zapad koji izrabljuje naše zemlje, uživajući pri tom u mnogo boljim životnim uslovima, za nas predstavlja jedinu šansu da živimo pristojnim životima, da živimo kao ljudska bića. Bilo regularnim ili neregularnim putem, došli smo u Grčku i radimo da bismo izdržavali sebe i svoje porodice. Živimo bez dostojanstva, u mračnim senkama ilegale. Poslodavci i državne agencije se bogate na surovoj eksploataciji našeg rada. Živimo od sopstvenog znoja u nadi da ćemo jednog dana imati ista prava kao i naše grčke kolege.
Odnedavno su naši životi postali još nepodnošljiviji. Dok se plate i penzije smanjuju a cene rastu, imigrante okrivljuju za bedu i surovu eksploataciju grčkih radnika i propadanje malih preduzeća. Govor krajnje desnice odzvanja kad god se u medijima govori o nama. Po pitanju imigracije, propaganda fašističkih i rasističkih stranaka i grupa je postala formalni jezik države, dok su njihovi „predlozi“ već postali vladina politika: zid u Evrosu, pokretni pritvorski centri i Evropska vojska u Egejima, represija u gradovima, masovne deportacije. Oni pokušavaju da ubede grčke radnike da smo iznenada postali opasnost za njih, da smo krivi za napade koje nad njima sprovodi Vlada Grčke.
Odgovor na laži i okrutnost mora biti pružen i on će doći od nas, muškaraca i žena imigranata. Stavićemo sopstvene živote na crtu da zaustavimo ovu nepravdu. Zahtevamo legalizaciju svih muškaraca i žena imigranata, zahtevamo podjednaka politička i socijalna prava i obaveze koja imaju grčki radnici. Molimo naše grčke kolege, sve one koji trpe eksploataciju, da stanu uz nas. Podržite našu borbu! Ne dozvolite da laži, nepravda, fašizam i despotizam političkih i ekonomskih elita prevladaju. To su isti oni uslovi koji su nas primorali da sa svojom decom napustimo zemlje u kojima smo se rodili.
Nema drugog načina da se naši glasovi čuju, da se podigne svest o našim pravima. Tri stotine (300) nas će stupiti u štrajk glađu u Atini i u Solunu 25. Januara 2011. Rizikujemo sopstvene živote jer i onako nema dostojanstva u našim životnim uslovima. Radije bismo umrli ovde nego da dozvolimo da naša deca trpe ono kroz šta smo mi prošli.
Veće imigranata, štrajkača glađu.
Januar 2011.
Zašto, usred krize, insistiramo da govorimo o imigrantima?
Očigledno
U ime ljudskog dostojanstva, uvek smo na strani potlačenih, nikada na strani gazda
Ne-tako-očigledna istina
Pre krize, društvo je moglo biti jedino na dobitku zbog solidarnosti sa imigrantima i izbeglicama. Danas, ako ne pokaže solidarnost, može mnogo da izgubi. Zapamtite, poslednji put kada je izbila kriza i kada se govorilo o "žrtvenim jarcima"i "koncentracionim logorima" je bio 1930-ih i oni koji su tako govorili su se zvali Vermaht, a ne Frontex.
Imigranti se održavaju u ilegali. U čijem interesu?
Očigledno
Dve decenije, ilegalni imigranti nudili su Grčkoj jeftinu, neprijavljenu radnu snagu zarad niza razvojnih mega projekata, poput skandalozno neumerenih Olimpijskih igara, kao i za razne velike i male poslove. U isto vreme su stvoreni krugovi nelegalne trgovine ljudima sa izuzetno visokim profitima.
Ne-tako-očigledna istina
Sistem održava imigrante u ilegali ne samo zarad direktne dobiti koju omogućuje nezakonitost i nesigurnost, nego i da bi se potkopala i uništila prava imigranata, kao i prava domaćeg stanovništva. Kada šefovi tretiraju imigrante kao ljudsko smeće a društvo to prihvata, pre ili kasnie i društvo u celini biva pretvoreno u smetlište ljudskih prava.
Grčka postaje zatvorska država. U čijem interesu?
Očigledno
Čak i vladini zvaničnici priznaju da granični zidovi i ograde, koncentracioni logori i mobilni zatvori, (to su mere koje su navedene od strane grčkih vlasti), neće zaustaviti ulaz očajnih imigranata u Evropu. Svrha takvih mera je da dezorijentiše narod skretanjem pažnje javnosti, kao i da poveća profit trgovaca ljudima u novoj trgovini robljem (što povećava broj poginulih imigranata koji pokušavaju da uđu u Evropu). Stradanje siromašnih izbeglica u naseljima Atine, Patrasa i Igumence predstavlja polugu pri cenjakanju u pregovorima Grčke sa EU i Turskom.
Ne-tako-očigledna istina
Stalnim predstavljanjem represije, policije i vojske, kao rešenja za socijalna pitanja, oni pripremaju teren za vojno-ekonomsku diktaturu MMF-a.
“Imamo li dovoljno mesta”
Očigledno
Proizvodnja neophodnih dobara, kroz delatnost ljudskog rada, u društvu jednakosti, u ravnoteži sa prirodom, uvek povećava društveno bogatstvo. U takvom društvu ima mesta za svakoga.
Ne-tako-očigledna istina
Pre tzv. krize, odnosno najsvežijeg talasa brutalnih napada na društvo, izveštaj UN-a naveo je da će EU biti potrebno 135 miliona imigranata do 2025. ukoliko želi da održi odnos populacije produktivnih i neproduktivnih građana od 1995. Sada shvatamo da se umesto, ili paralelno sa procesom "filtriranja" i kontrole migracionih tokova, šefovi odlučuju za povećanje radnog staža, smanjenje penzija i plata i uništavanje svega što je ostalo od državnih socijalnih programa za sve...
Drugim rečima, što više dopuštamo da nam se prava podrivaju, manje mesta ima za sve nas.
Zahtevajte sve za svakoga, ili će gazde svima uzeti sve!
Pre izvesnog vremena, rekli su nam da nema mesta za izbeglice, za imigrante. Danas nam se govori da nema mesta ni za državne službenike, niti za industrijske radnike i građevince (radnik u Kini zarađuje 85 evra mesečno i teško da može osnovati sindikat, tako da je potpuno prirodno da šefovi preferiraju obezvređenu radnu snagu), niti za poljoprivrednike (150.000 malih i srednjih poljoprivrednika je napustilo proizvodnju na poljima pre nego što je kriza izbila, a Grčka je transformisana iz suverenog proizvođača hrane, u ozbiljnog uvoznika hrane).
Dvadeset godina, multinacionalne kompanije i bankarska mafija prebacuju svoj kapital i preduzeća na mesta na kojima je profit veći a radnička prava nepostojeća, dok istovremno uništavaju vitalne resurse, ekonomske i socijalne mreže čitavih država kroz mehanizme kredita a dugova.
Već dvadeset godina je grčko društvo, ispunjeno besmislenim privilegijama konzumerizma i načina života, slepo živelo po standardima pljačke i nečovečnosti i poštovanja poretka nepravde.
Danas ono ukočeno gleda dok ga lišavaju svega značajnog: zdravstvenog osiguranja, penzija, obrazovanja, socijalne pomoći...
Ovde, kao i svuda, otpor ovom propalom i destruktivnom sistemu predstavlja naš jedini izbor.
Ovde, kao i svuda, vrednosti solidarnosti i socijalne pravde su naša jedina nada.
Od Konstandine Kuneve, čistačice imigranta koja se bori za prava svojih kolega radnika, do štrajkača na poljima jagode u Manoladi iz 2008, od egipatskih ribara u borbi za pravdu u Mekanioniji u zimu i proleće 2010 do 35 radnika iz staklenika, u štrajku glađu u Janini decembra prošle godine, od štrajkača u Skali u Lakoniji septembra prošle godine do današnjih 300 štrajkača glađu, borbeni radnici imigranti prezentuju put otpora i dostojanstva.
Ako postoji šansa da se odupremo košmaru koji svi skupa naziremo iza horizonta, ova šansa zavisi od naše solidarnosti sa borbom imigranata.
