Kao zima sa hiljadu decembara
Komentar uredništva Direktne akcije: Tekst koji sledi je samo kratak pregled dešavanja koja su obeležila pobunu u Grčkoj. Iz njega se vidi da se pobuna, iako žestoka i masovna, nije proširila na radna mesta, što je nužno dovelo do privremenog popuštanja ustanka. Jasno je da će pokret u Grčkoj, ali i u regionu i svetu, učiti na iskustvima ove pobune, te da veliki događaji tek slede. Ono na šta mi smatramo da treba staviti akcenat je stvaranje masovnih borbenih organizacija, baziranih na anarhističkim principima - direktne demokratije i direktne akcije - koje će moći pravovremeno i adekvatno da reaguju na probleme kojim obiluju revolucionarne situacije.
Nemiri u Grčkoj
Kao zima sa hiljadu decembara
Osvrt na skorašnje nemire u Grčkoj – uspon novih organizacionih formi i sadržaj borbe izložen kroz prizmu svih elemenata pobune.
NASILJE znači raditi 40 godina, dobijati bedne dnevnice i misliti o tome da li ćete ikada otići u penziju.
NASILJE su državni okovi, pokradeni penzioni fondovi i berzanske prevare.
NASILJE je biti prisiljen da uzimaš kredite za stan, koje na kraju otplaćuješ kao da su od zlata...
NASILJE jeste gazdino pravo da te otpusti kad god on to poželi.
NASILJE znači nezaposlenost, privremena zaposlenost, plata od 400 evra sa ili bez socijalne pomoći.
NASILJE znači „nezgode“ na poslu dok gazde samnjuju davanja za bezbednost svojih radnika.
NASILJE je razboljevati se zbog napornog posla.
NASILJE znači konzumirati psihoaktivne supstance i vitamine ne bi li uspeo da izađeš na kraj sa iscrpljujućim radnim vremenom.
NASILJE znači raditi za novac od koga ćeš kupiti lekove da bi oporavio svoju radnu snagu koja je tretirana kao roba.
NASILJE znači umirati na sklepanim krevetima u užasnim bolnicama ukoliko nemaš novca za mito.
Radnici okupiranog GSEE, Atina, decembar 2008.
Prošlog decembra, miris pobune se raširio gradovina Grčke. Radosna i festivalska božićna atmosfera spaljena je zajedno sa božićnom jelkom na Sintagma trgu. Ubistvo petnaestogodišnjeg učenika Aleksisa Grigoropulusa od strane policajca, 6. decembra, upalilo je prvu varnicu.
Generalno gledano, nemiri u decembru mogu se okarakterisati kao nasilni radnički bunt, koji je činjenicom da je bio iznenadan, masovan i divalj, na kraju otvorio puteve manje nasilnim ali zato mnogo maštovitijim i kreativnijim potezima koji su, doduše, mobilizovali manji broj ljudi.
Kada je reč o klasnom sastavu pobunjenika, dominantan segment su činili srednjoškolci i studneti, mladi radnici i nezaposleni. Neki od studenata i radnika su bili druga generacija doseljenika, uglavnom iz Albanije (ali i iz drugih zemalja), a takođe su bili prisutni i stariji radnici sa manje ili više stabilnim poslovima.
Što se tiče samog broja, postepeno je sve više i više ljudi uključivalo u akcije koje su poprimile oblik pobune. Prvog dana se samo par stotina ljudi okupilo na mestu ubistva u Eksarhiji i započelo nasilne sukobe sa policijom. Kasnije te večeri, na inicijativu studenata i levičara organizovan je spontani protest na kome je učestvovalo oko 2000 ljudi, koji su započeli nerede u Aveniji Jama Patision i Akademija, dok je stotinak demonstanata razbijalo ulicu Ermou. Pobune su izbile i na ulicama Soluna, gde se spontani protestni marš uputio prema glavnoj policijskoj stanici.
Drugog dana je na ulice izašlo više od 10.000 ljudi - većinu su činili studenti, anarhisti i levičari. Trećeg dana bilo je više od 20.000 ljudi na ulicama Atine, 7000 u Solunu, dok se više hiljada ljudi širom Grčke pridružilo demonstacijama koje su vrlo brzo prerasle u masovne nerede. Oko 10.000 ljudi je učestvovalo u uličnim borbama protiv policije. Bilo ih je mnogo više širom zemlje, naročito u ponedeljak, trećeg dana nereda. Tog dana, banke, javne zgrade i većina velikih prodajnih objekata bilo je razvaljeno, opljačkano ili spaljeno. Oni koji su učestvovali u nasilnim akcijama tog dana nisu bili homogena masa, već skup srednjoškolaca, studenata, radnika, nezaposlenih, imigranata, navijača, narkomana - od kojih su samo neki bili u direktnoj vezi sa anarhistima.
Upravo zbog raznovrsnosti mase i njenog nasilja, mnogo političara je smatralo ovu masu previše neobuzdanom i uzdržavalo se da uzme učešća u onome što se dešavalo. Od ponedeljka ujutru i tokom sledećih dana, masa koju su većinski činili srednjoškolci vršila je napade na policijske stanice širom zemlje. Neki od ovih napada bili su veoma nasilni - korišćeni su molotovljevi kokteli i policijska kola su bivala prevrnuta i zapaljena. Protesti ispred policijskih stanica su postali uobičajeni svuda u Grčkoj, čak i u bogataškim naseljima, doduše tamo u vidu mirnijih protesta. Zapravo, kroz spontane nasilne proteste srednjoškolaca neredi su se širili čitavom zemljom. Kad je reč o sukobima sa policijom, uglavnom govorimo o barikadama, bacanju kamenja i molotovljevih koktela, a ne o fizičkim obračunima. Generalno gledano, ne samo demonstranti, već i policija nije želela da uđe u takvu vrstu obračuna, umesto toga koristili su suzavac.
Druga generacija Albanskih doseljenika, uglavnom mladi ljudi koji su učestvovali u pobuni, stopili su se sa masom do te mere da se nije znalo da su imigranti dok nisu počeli da komuniciraju međusobno na maternjem jeziku. Većina njih je odrasla u Grčkoj i to je razlog zašto su odlučili da učestvuju u sukobima sa policijom, napadima na državne zgrade i banke kao i pljačkanje uz grčke radnike. Oni su se osećali mnogo slobodnije da pribegnu takvim nasilnim aktima nego drugi doseljenici, uglavnom iz Afrike i Azije koji žive u deseljeničkim zonama, izolovani u svojim etničkim zajednicama. Strah, a ne „manjak svesti“, sprečio je druge imigrante da se pridruže nasilnim konfrontacijama van njihovih komšiluka. Bilo im je mnogo lakše da učestvuju u neredima pljačkajući ili okupljajući se na okupaciji Tehničkog fakulteta u centru Atine u kome su njihove komune; kada su neredi izbili nedaleko od njihovog komšiluka, ovo je bio njihov doprinos. Sa druge strane, bili su žrtve najnasilnijih iznenadnih napada policije i medijske propagande. Predstavljeni su kao pljačkaši i lopovi, i u nekim slučajevima napadali su ih fašisti i panduri u civilu.
Generalno gledano, možemo reći da su aktivniju ulogu u pobuni imali, mimo srednjih škola i fakuteta, mladi radnici, od kojih je većina imala nepouzdane ili „fleksibilne“ poslove. Na ulicama su se pojavljivali mladi (ili ne tako mladi) radnici u različitim delatnostima, poput škola, turističkih agencija, pa čak i medija. Što se tiče radnika zaposlenih u fabrikama, nema preciznih procena njihovog individualnog učešća u ovim pobunama, s obzirom na to da izveštaji sa tih radnih mesta nisu poznati. Tokom GSEE okupacije, postojalo je nekoliko ideja o distribuciji brošura po fabrikama i kontaktiranju radnika iz specifičnih branši da se pridruže okupaciji, doduše, nesuglasice između učesnika su učinile svaku dalju akciju - osim intervenisanja u susednim kol centrima - teškom, stoga je nekoliko prilika propušteno. Ubrzo nakon što je čistačica Kuneva, imigrantkinja iz Bugarske, kao sindikalna aktiviskinja posetila okupiranu zgradu GSEE (najvećeg sindikata u Grčkoj) kako bi se upoznala sa ljudima koji su zgradu zauzeli, bila je napadnuta sumpornom kiselinom, a pobunjeni radnici zajedno sa ostalim ljudima organizovali su prve akcije solidarnosti. Čak su uspeli da uvuku nekoliko žutih sindikata u januarske akcije solidarnosti. Generalno, neredi nisu značajno uticali na radna mesta, u smislu da nisu pokrenuti štrajkovi u znak podrške. Jedini izuzetak je bio štrajk učitelja, onoga dana kada su sahranili mladog Aleksisa i veliko učešće na demonstracijama protiv državnog budžeta. Osim ovoga, pobuna je ostavila radna mesta netaknutim.
Sudeći po sloganima i napadima na policiju, sveobuhvatni antipandurski sentiment je bio dominantan tokom svih dana pobune. Policajac je sinonim za moć, posebno za brutalnost i aroganciju moći. Sa druge strane, meta su takođe bili i simboli drugih specifičnih moći - moć novca, moć nametanja eksploatacije rada i produbljivanja klasnih razlika koje razdvajaju grčki narod – tako su velike prodavnice, banke kao i državne zgrade bile napadane, spaljivane ili okupirane. Dakle, možemo govoriti o dominantnoj antipandurskoj, antidržavnoj i antikapitalističkoj svesti. Čak su i intelektualci levičarskog opredeljenja uvideli klasni element pobune i poneke novine su priznale da se „bes mladih“ ne ispoljava samo zbog brutalnosti policije. Policija je bila samo najuočljiviji vrh ledenog brega, sastavljenog od vladinih korupcionaških skandala, državne prismotre – kamera uvedenih nakon Olimpijade 2004, itd. Država ne okleva da u kontinuitetu hladnokrvno ubija, radnicima smanjuje dnevnice, povećava cenu reprodukcije radničke klase kroz postepeno uništavanje penzionog i zdravstvenog sistema, pogoršavanje uslova rada i povećanje broja nesigurnih poslova i nezaposlenih. Ona nameće gomilu preteranog rada srednjoškolcima i studentima, uništenje životne sredine sa jedne strane, a sa druge strane glamurozne fasade koje se sastoje od apstraktnih objekata želja u tržnim centrima i televizijskim reklamama, koji su vam dostupne samo ako izdržite veliku količinu eksploatacije i stresa. Prvih dana pobune mogli ste u vazduhu namirisati sve te razloge praćene različitim tekstovima, člancima i brošurama, koju su pisali ili pobunjenici ili simpatizeri i komentatori da bi objasnili da postoji dublji smisao. Ovaj dublji smisao o kome su svi pričali jeste bila potreba da se prevaziđu izolacija od zajedničkog života, izolacija koju su stvorili svi navedeni istorijski uslovi. Spontanost i nekontrolisana priroda ovih pobuna dokazana je kroz odsustvo reformističkih zahteva, odnosno eksplicitno odbijanje pralamentarne politike. Uglavnom su oportunističke levičarske partije bile te koje su insistirale na posebnim zahtevima poput ostavke vlade, poništenja antiterorističkih akcija, razoružavanja policajaca i raspuštanja specijalnih policijskih jedinica. Nedostatak specifičnih zahteva kombinovan sa nasilnom prirodom pobune, učinili su ove nerede suviše pretećim za uobičajene sile oporavka i manipulacije.
Tokom prvih dana pobune okupirana su tri fakulteta u centru Atine – Tehnički univerzitet Atine, Pravni i Ekonomski fakultet. Svaki od njih su okupirale različite tendencije pokreta. Nacionalni tehnički fakultet koji je najbliži Eksarhija trgu, bio je glavna baza za organizovanje sukoba sa policijom. Ljudi koji su ga okupirali su bili presek pobunjenika u Atini - mladi radnici (imigranti ili Grci), studenti i marginalizovane grupe – većina njih anarhisti. Pravni fakultet okupirali su najviše levičari i poneki antiautoritarci, koji su organizovali demonstacije i diskusione grupe. U jednom od njih, levičari su se okupili da bi preneli pobunu na radna mesta. Ekonomski fakultet su okupirale uglavnom anarhističke grupe i antiautoritarci koji su želeli da iskoriste zgradu u kontraobaveštajne svrhe. Veliki akcenat je stavljen na organizaciju svakodnevnih aktivnosti. Preuzeta je univerzitetska kantina i formirane su radionice na kojima su planirane dalje akcije. Obesvojeni resursi univerziteta su takođe korišćeni i u drugim aktivnostima, kao infrastruktura. Mnogi drugovi su učestvovali u akcijama koje su tu organizovane iako nisu učestvovali u samoj okupaciji. Sve okupirane zgrade služili su kao „crvene baze“ pokreta, iz kojih su organizovane prevratničke akcije i na kojima su pobunjenici mogli da nađu utočište, ukoliko je to bilo potrebno. U centru Soluna okupirana je Škola Drame – koju su okupirali anarhisti i studenti dramaturgije, dok su prostorije Solunske asocijacije barova okupirali studenti, uglavnom levičari.
Trebalo bi spomenuti i mnoge okupacije fakulteta vođene studentskim zborovima, kao i stotine okupacija srednjih škola širom zemlje.
Postepeno se nasilje pokazalo kreativnim, kao neophodna predispozicija za mnogo kreativnije i organizovanije akcije koje su sledile. Nakon prvih pet dana bune, desila se okupacija mesne zajednice u Sv. Dimitrosu (južno predgrađe Atine) koju su organizovali lokalni anarhisti i radnici. Aktivisti su organizovali sastanke sa lokalnim stanovništvom, takozvane narodne zborove, pokušavajući da prošire bunt kroz organizaciju lokalnih akcija koji bi uvek bile u saglasnosti sa bunom. Čak su i pokušali da osposobe rad određenih službi unutar zgrade, ali bez mešanja lokalnih vlasti. Sledećeg dana, informativni desk Ministarstva unutrašnjih poslova severnom predgrađu Atine je okupiran i organizovane su akcije i demonstracije, naravno, u saglasnosti sa buntom.
U Solunu, u Sikiji, radničkom predgrađu, mesna zajednica je bila delom okupirana nekoliko dana, a nekoliko dana kasnije usledila je i okupacija biblioteke u Ano Poli, distriktu grada Soluna, koja je poslužila kao mesto za „narodne zborove“ i organizovanje demonstracija. Sve ove aktivnosti, imale su zajedničku karakteristiku, a to je bio pokušaj približavanja ideje pobune lokalnom stanovništvu. Ova zasedanja shvaćena su kao „komšijska skupština borbe“ ili „skupština naroda“, kako su je oni nazvali. U većini slučajeva, postojale su različite tendencije unutar strukture, naročito zato što je pobuna jenjavala. Jedan deo je pokušao da organizuje zajednicu za borbu i produbljivanje svih aspekata pobune, dok se drugi okrenuo aktivnostima koje su se bavile lokalnim problemima. Na početku, skupština je delovala inovativno i dinamično. Nije bilo formalnih procedura u donošenju odluka, poput odlučivanja većine, ali je svaka inicijativa bila ohrabrena. Sa druge strane, do kraja januara, pokret okupacija zgrada, bilo da su one javne, sindikalne ili državne, nije više cvetao i nije sigurno da će se iz ove kratkotrajne prakse da roditi novi pokret.
Među „populacijom“, ili bolje rečeno u radničkoj klasi u celini, postojao je vid simpatija prema pobunjenicima, ne samo zato što su se njihova deca borila i demonstrirala na ulicama, već i zato što su verovali da je ova borba pravedna. Spaljivanje banaka je bilo posebno popularno, pošto se hiljade ljudi nalazi u dugovima. Uopšteno govoreći, „populacija“ je pokazivala mnogo simpatija i interesovanja za pobunjenike, ali se nije aktivno uključivala u pobunu.
Od prvog trenutka nakon ubistva 6. decembra, država i mediji su aktivirali mehanizme kako bi se suočili sa eksplozijom proleterskog besa. Najpre, su pokušali da kontrolišu moguće reakcije koristeći se spektakularnim podnošenjem ostavki Pavlopolusa i Hinofotisa (ministar i zamenik ministra unutrašnjih poslova), obećanjem ministra da će svako odgovoran za smrt petnaestogodišnjaka biti kažnjen, napadima na vladu od strane svih opozicionih partija i mnogih novinara kao i „diskretnim odstojanjem“ pandura u odnosu na demonstrante. Vrlo brzo, počela je primena svih oblika represije - pretnje da će proglasiti vanredno stanje, mobilizacija fašista i paradržavnih organizacija sačinjenih od 'gnevnih ljudi', veliki broj hapšenja i premlaćivanja demonstranata, kao i učestalija upotreba vatrenog oružja od strane pandura u Atini. Sve partije gazda u parlamentu (na čelu sa komunističkom partijom KKE koja je najvulgarnija među njima) i televizijski nitkovi pokušavali su da uliju strah stanovništvu. Slično tome, dve velike konfederacije žutih sindikata GSEE i ADEDY, otkazale su generalni štrajk i zakazale samo protest protiv novogodišnjeg budžeta, kada su uvidele da postoji opasnost da se štrajk pretvori u pobunu. Doduše, uprkos blebetanju sindikalinih birokrata o ostavci vlade kako bi se sačuvao socijalni red i mir, demonstacije koje su se dogodile za vreme trajanja sindikalnog protesta su bile prilično žestoke. Od tada je realnost drugačija - gazde su te koje strahuju. Kada je francuski ministar prvih dana pobune izjavio: „Želeo bih da iskažem našu zabrinutost, svačiju zabrinutost povodom progresa konflikata u Grčkoj“, zapravo je iskazao strah gazdi od mogućnosti širenja ove socijalne eksplozije, s obzirom na to da su se akcije solidarnosti prema pobunjenicima u Grčkoj odvijale širom sveta. Naročito u Francuskoj, gde je ministar obrazovanja povukao predstojeću reformu obrazovanja, gušeći time srednjoškolski pokret u nastajanju koji bio inspirisan pobunama u Grčkoj.
Što se tiče države i medijske propagande - dominantna strategija bila je izdvajanje učesnika pobune. Predstavljali su bunu ili kao avanturu omladine, kojoj prirodna osetljivost s obzirom na godine, daje pravo da se buni protiv sveta svojih roditelja (kao da proleterski roditelji ne bi mogli da sa punim pravom žude za uništenjem ovakvog sveta) ili su mobilisali rasističke elemente koristeći lažnu podelu na grčke demonstrante i imigrante pljačkaše. Uglavnom su pokušavali da razdvoje demonstrante deleći ih na dobre-mirne i loše-razuzdane. Pravo na protest je bilo odobreno od strane gazda i njihovih lakeja samo da bi se ugušila buna. Želeli su izbegnu popularizaciju nasilnih protesta na ulicama, pa su po svaku cenu to prikazivali kao akcije 'antiautoritaraca' ili 'huligana', koji su upadali na demonstracije 'mirnih građana'. Revolucionarno nasilje, kao vid proleterskog delovanja je pokazalo da je svakodnevno postojanje policijskih satnica, banaka i lanaca supermarketa znak tihog rata bogatih protiv siromašnih. Ono takođe manifestuje raskid sa 'demokratskim' načinom prevazilaženja društvenih konflikata, koji toleriše demonstracije ukoliko su one lišene svih borbenih klasnih akcija. Prizvavši ultimativni politički bedem dominacije kapitalizma, parlamentarnu demokratiju, ministar je izjavio da „socijalne borbe ili smrt tinejdžera ne smeju biti pomešani sa borbom protiv demokratije“. Njegova demokratija naravno podržava pustošenje gradova i sela, zagađivanje atmosfere i vode, bombardovanje, prodaju oružja, pravljenje olupina od ljudskih bića, terajući nas da prestanemo da budemo ljudska bića već objekti-koji-rade (ili traže posao, pošto sve više i više ljudi ostaje bez posla usled krize). Implicirao je da uništavanje dozvoljeno sve dok se stvaraju nove šanse za profit i dok se promoviše razvoj. Doduše, ovi akti protiv privatne svojine predstavljaju ultimativni skandal za društvo koje je ustanovilo ovo suštinko pravo još od malih nogu. Spaljivanje i razbijanje ranjavaju legitimitet ovog društva. Izraz „maskirani pobunjenici“ je besmislica koju koristi samo policija.
Trebalo bi ovde dodati da je od pucnjave 4. januara policijska represija prema demonstrantima pojačana. Lokalni meštani koji brane park u Atini, farmeri koji planiraju da voze svoje traktore do parlamenta i demonstranti protiv zatvora bili su napadani ne samo suzavcem već i šok bombama.
Za mašinu za stvaranje imidža, sušta suprotnost „maskiranog razuzdanika“ (imidž koji je stvoren da bi se proleteri podelili) jeste bio „mirni građanin čija je svojina uništena“. Dakle, ko je u stvari ovaj slavljeni mirni građanin? U ovoj prilici, „mirni građani“ bili su mali poslovni ljudi, ljudi koji su držali male radnje, sitna buržoazija. Država je čak i njih pravila ludim, pošto većinu njih uništava kapitalistička kriza. Tokom prethodnog decembra, obrt je bio upola manji od onog iz decembra 2007, i to ne samo u ulicama sa prodavnicama ekskluzivne robe, već i na pijacama; ipak nijedna pijaca nije napadnuta tokom pobune… Gazde su tvrdile da je razbijanje prodavnica koštalo mnoge ljude posla, dok se istovremeno planira stotinu hiljada otpuštanja u Grčkoj zbog krize. Stav o razbijanju malih prodavnica, radnici u tim prodavnicama su izneli u brošuri koju je napisala „Autonomna inicijativa trgovačkih asistenata Larise“: „Optužujemo svačiji pokušaj terorisanja i ubeđivanja nas, da je odbrana nekakve imovine iznad ljudskog života i dostojanstva; osim toga, ta imovina je stvorena neplaćenim, crnim i prekomernim radom radnika sa neizvesnim zaposlenjem; nijedna manja radnja nije bila napadnuta tokom simboličnih napada na banke i ostale javne zgrade (zaista, ovo važi i za Larisu i za druge provincijske gradove). Da se zaista brinu o zaposlenima u malim radnjama, povećali bi im bedne plate koje dobijaju, naučili bi šta je socijalna pomoć i ustanovili bi humano radno vreme i uslove za rad.“
Partije levice su bile iznenađene pobunom i držale su različite pozicije povodom nje. SYRIZA (koalicija radikalne levice), je držala balansirani stav prema pobuni. Njeni lideri sa vrha partijske mašinerije nisu se ustručavali od zadržavanja distance prema nasilju pobunjenika, čak ih i denuncirajući, doduše na daleko umereniji način od odlepljene KKE. Važne noći 8. decembra demonstranti SYRIZA-e su kritikovali i suprotstavljali se nasilnim demonstrantima, ali bez pokušaja da ih fizički zaustave. Obični članovi i glasači SYRIZA-e su, u najvećem broju slučajeva, gajili simpatije prema pobuni, iako su pokušavali da je predstave kao „eksploziju mladosti“ i sledstveno kao nešto što nema veze sa njima. Studenti iz SYRIZA-e su uzeli učešća u demonstracijama protiv policije, ali su najčešće bili blaži prema pandurima nego ostali demonstranti. KKE, shvatajući veoma dobro da je u igri i njihova politička snaga kao deo čitavog politikantskog sistema, izabrala je da primeni policijski pristup, zvučeći poput radikalne desnice, optužujući demonstrante u celini kao provokatore koji su izmanipulisani od strane domaćih i stranih „tamnih centara“. Što se tiče ostalih levičarskih partija, pogotovo KOE (članica SYRIZA koalicije), one su podržavale pobunu, kao nešto što su „očekivale“, ali su osuđivale nedostatak „pozitivnih“ zahteva. Zato su jedva dočekali da prezentuju zahtev da vlada podnese ostavku, kako bi politički iskoristili izmenu državnog personala. Različite trockističke grupe su se određivale prema pobuni na različite načine, sa tim da su neke podržavale okupaciju Pravnog fakulteta. KKE M-L je imala pozitivan stav prema pobuni, naravno uzdržavajući se od sukoba sa policijom. Sve u svemu, levičarske partije, osim nekoliko manjih grupa, imale su vrlo površan kontakt sa pobunom, učestvujući u demonstracijama ali ne i drugim aktivnostima.
Snaga fašista u Grčkoj se ne može porediti sa fašistima u Italiji ’70. godina. Glavna neonacistička organizacija (Zlatna zora) broji nekoliko stotina aktivista širom Grčke. Tu je takođe i LAOS, desničarska partija koja je peta u grčkom parlamentu sa osvojenih 3,8% glasova, ali je teško utvrditi broj sledbenika. Iako su deničarski aktivisti učestvovali u gušenju pobune u gradovima Patra (uglavnom) i Larisa (u manjoj meri), nemoguće je napraviti paralelu između situacija u Italiji i Grčkoj, jer su fašisti u Grčkoj manje organizovani. Oni su rezervno sredstvo, koje država angažuje u borbi protiv pobunjenika, kada medijska propaganda i represija policije nisu dovoljno efikasni, i jedino u Patri imaju organizovanu bazu (koja ima dugu tradiciju – nekadašnji sekretar desničarske omladine, koji je sada u državnoj upravi, ubio je Temponerasa, profesora u okupiranoj srednjoj školi u Patri 1991).
Pobuna je bila povezana sa posebnom političkom potkulturom, anarhista i antiautoritaraca u Grčkoj, koji su odigrali vrlo važnu ulogu, pogotovo u prvih par dana nereda. Njihova trenutna nasilna reakcija na ubistvo mladića je poslužila kao okidač za socijalnu eksploziju koja ih je prevazišla i raširila se po čitavoj Grčkoj. Zbog aktivnosti studenata i drugih segmenata proletarijata koji su ostavili svoje tragove na pobuni iz decembra, ona nije bila svedena na ritualne sporadične sukobe ovih subkultura sa represivnim aparatima države.
Iako je pobuna okončana, za njom su ostali jasni tragovi. Neke okupacije opstaju, solidarnost sa uhapšenima i duh pobune i dalje ujedinjuje različite faktore koji su uzeli učešća u pobuni, nove borbe se pomaljaju, noseći sa sobom još radikalnija obeležja, dok je nasilje protiv države dobilo nesumnjivo mnogo veći legitimitet.
Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom
