Nenad Glišić, pesme
Bagdadska elegija
Onaj pesak i onaj vetar
neće nikada imati lice,
ni ime, ni prošlost, ni puta metar,
ni upitanost raskrsnice.
Ali će sutra kako i juče,
dok sto sirena zavija u besu,
ta crna krv i crne suze
nove smrti sobom da donesu.
Nenad Glišić, radnik u kulturi, Kragujevac (34 god)
Balada o otpuštenoj radnici
Žena
neupisana u istorijske spise
stoji.
U džepove zavlači ruke,
broji.
Nečega se boji?!
Boji se pogleda dece svoje,
novčanik joj pun njihovih slika.
Boji se bede,
boji se gladi,
jer više ne radi.
Njena je tuga lična,
drugim tugama tako slična,
dublja od kakvog povesnog sloma.
Ali ta tuga je nezabeležena
u analima ludog vremena.
Žena
u dušu zavlači ruke,
prstima nešto traži,
kao da broji.
I pita se
da li još postoji.
Nenad Glišić, radnik u kulturi, Kragujevac (34 god)
Pesma o plafonu koji prokišnjava
Kap po kap po živcima,
nevidljiva slavina radi.
Ni da se spava,
ni da se priča,
ni novi krov da se gradi.
Sad kiša pada već dugo
i fleka sve više ima
a kiša kad stane, moja tugo
para izvesno neće biti.
Teško se živi danas,
posao na pijaci divljoj.
Odrasla deca ćute,
gledaju prazno,
na roditelje se ljute.
Eh, da nisu bili pošteni,
da su bar malo krali,
danas bi bili na suvom
i druge bi priče pričali.
A roditelji ćute
za reči obraza nema.
To kao da ih život
za nove nesreće sprema.
Kap po kap po živcima,
nevidljiva slavina radi
novi krov će se steći
ako se prvo ne umre od gladi.
Nenad Glišić, radnik u kulturi, Kragujevac (34 god)
Prekobrojni
Još jedan prolazi dan,
od novog bekstva nema.
Za sutra opet isti
krug poniženja se sprema.
Na poslu svi nešto drhte,
više je, kažu, ljudi,
pa, ako hoćeš da živiš
prihvati šta ti se nudi.
Nemaš za hranu, struju,
za borbu nema volje,
al zato nikako da vidiš
od dva zla koje je bolje.
Jer, kakve divote nosi
raj potrošača ludih
u kome može da bude
i prekobrojnih ljudi?
Nenad Glišić, radnik u kulturi, Kragujevac (34 god)
