Reformizam je ponovo u službi sistema!
Mnoge od onih koji prate dešavanja u međunarodnom radničkom pokretu zatekla je vest da se u Španiji, jednoj od država sa najsnažnijim revolucionarnim sindikalnim pokretom, upravo sprovodi pravna represija nad tamošnjim anarhosindikatima, pod izgovorom unutarsindikalnih sukoba. Međutim, ukoliko se osvrnemo na istoriju anarhosindikalizma kao pokreta, posebno u Španiji u periodu nakon smrti fašističkog diktatora Franka i tranzicije tamošnjeg državnog sistema u liberalnu parlamentarnu demokratiju, situacija će nam postati jasnija.
Anarhosindikalizam, kao oblik radničkog organizovanja u borbi za slobodu, od svog nastanka oblikovan je dvema tendcijama radničke klase: sa jedne strane njenom strukturalnom težnjom za prevazilaženjem ovog i ovakvog sistema, koja se artikuliše jasno postavljenim krajnjim ciljem ukidanja kapitalističkih društvenih odnosa i njihovih čuvara - autoriteta i države - ostvarivanjem istinski samoupravnog slobodarskog komunističkog društva (anarhije) i, sa druge strane, borbom za svakodnevno poboljšanje uslova života i rada radnica i radnika danas i ovde. Balans između ta dva noseća stuba revolucionarnog sindikalističkog pokreta uvek je kreirao dinamiku nužnu za istinsku borbu za oslobođenje. Ipak, upravo je ta dvostruka priroda anarhosindikalizma, u određenim istorijskim trenucima, predstavljala materijalnu osnovu za formiranje frakcija koje su, insistirajući i fokusirajući se na samo jedan od pomenutih aspekata, dovodile do cepanja i slabljenja pokreta. Kao dve strane istog novčića, u različitim trenucima, formirale su se tendencije koje nisu razumevale neodvojivost i nužnost saglasja ove dve dimenzije anarhosindikalizma za uspeh naše borbe. Ređe, to su bile grupacije koje od fokusa na naš krajnji cilj nisu dovoljno uviđale potrebe svakodnevnog života radničke klase, potcenjujući važnost sindikalne borbe i ne razumevajući značaj prakse u ostvarivanju "malih" poboljšanja koja se mogu izboriti na radnom mestu. Mnogo češća, i istorijski mnogo malignija, bila je ona tendencija koja je zarad kratkoročnih dobitaka pravila kompromise sa našim idealima, pomažući birokratizacije naših organizacija i dozvoljavajući državi da se meša u njihov rad, sabotirajući tako borbu za slobodno društvo. Upravo ta tendencija je vinovnik aktuelnih dešavanja, nastavljajući reformističku borbu, koja traje sada već gotovo pola veka, protiv sekcije naše Internacionale (MUR-AIT-IWA) u Španiji.
Kada je nakon smrti diktatora Franka 1975. godine i tranzicije iz fašističkog u parlamentarni kapitalistički sistem došlo do ponovne legalizacije naše sekcije u Španiji - Nacionalne konfederacije rada (CNT-AIT) - tamošnja vladajuća klasa i njeni saveznici u NATO, našli su se u velikom problemu: kako izaći na kraj sa revolucionarnom organizacijom koja je okupila više stotina hiljada radnica i radnika u srcu kapitalističke Evrope? Samo na skupu CNT-AIT na Monžuiku u Barseloni, održanom 1977. godine, prisustvovalo je gotovo 300000 ljudi! Svoj antisistemski karakter CNT-AIT je tada potvrdila i činjenicom da je bila jedini društveni pokret koji je odbio da iste 1977. godine potpiše "Pakt Monkloa" - dogovor svih političkih stranaka i sindikalnih centrala o prihvatanju kapitalističkih ekonomskih odnosa u Španiji nakon izlaska iz fašističke diktature. Sistem je u tom trenutku odlučio da je prioritet uništiti CNT-AIT, kao ključnu antisistemsku snagu u državi. Verovatno je najpoznatiji pokušaj ostvarivanja te namere iz tog perioda onaj kada je policija podmetnula bombu, koja je ubila troje ljudi, u noćni klub Skala u Barseloni i optužila štrajkače iz CNT-AIT da su oni to učinili. Međutim, ni tom nameštaljkom (naknadno su objavljena dokumenta koja su pokazala da je napad zaista organizovala policija) nije im uspelo da smanje popularnost naše sekcije u Španiji, što je bilo vidljivo na prvom kongresu CNT-AIT nakon pada Frankovog režima, koji je organizovan naredne, 1979. godine u Madridu i koji je okupio delegate stotina hiljada radnica i radnika. Vladajuća klasa se tada odlučila za drugačiju taktiku: cepanje organizacije iznutra reformističkim mahinacijama.
Taktika za koju se tada opredelila Španska država je uvođenje sindikalnih parlamenata na radna mesta kao jedinih tela sa kojima su gazde zakonski obavezane da pregovaraju. Radnici su u toj situaciji naterani da glasaju za "svoje" sindikate kojima se, na osnovu broja dobijenih glasova, dodeljuje određeni broj mesta u parlamentu. Kao i u slučaju "običnih" parlamenata, na ovaj način se formira hijerarhija odozgo na dole koja se unosi u sve organizacije koje na ovu prevaru pristanu. Na taj način sindikalni parlamentarci dolaze na pozicije moći i autoriteta nad "običnim" članovima, a sami se nude za korupciju i, po potrebi, potencijalne pritiske gazda. Nema potrebe objašnjavati koliko je takva struktura antiradnička, koliko pomaže gazdama i koliko odstupa od naših ideala odlučivanja o svim pitanjima na zborovima članstva, a ne u smrdljivim parlamentarnim kancelarijama. Naravno, članstvo CNT-AIT je sa indignacijom odbilo da učestvuje u ovakvoj farsi, ali država nije mirovala. Putem svojih ljudi u sindikatu radila je na cepanju, pokušaju preuzimanja organizacije i njenom usmeravanju na potpunu pasivizaciju članstva kroz pristajanje na sindikalne izbore. Depeše američkih ambasada koje je Wikiliks objavio 2010. godine uključuju i one iz ambasade u Madridu. U njima je moguće naći potvrde da su oni koji su radili na cepanju CNT-AIT bili u kontaktu sa američkim Stejt departmentom, ukazujući na važnost sindikalnih izbora za njihove namere i obećavajući američkim diplomatama stvari koje su zborovi radnica i radnika CNT-AIT odbijali da izglasaju. Ipak, i pored junačke borbe naših drugarica i drugova, reformistički pacovi uspeli su da otcepe delove CNT-AIT i da ih 1989. godine objedine pod nazivom Generalna konfederacija rada (CGT). Na taj način je u Španiji ozvaničena borba revolucionarnih sindikata sa onima koji, koristeći revolucionarnu ikonografiju, već decenijama rade na uništavanju našeg pokreta.
Na međunarodnom planu španski, ali i reformisti iz drugih država, bili su podržani od strane Švedske centralne radničke organizacije (SAC), koja se još 1958. godine povukla iz naše Internacionale, nakon što je otvoreno napustila revolucionarne pozicije i dospela na državne jasle, sa kojih je novcem švedske države nastavila da kompromituje anarhosindikalizam. Već ranih devedesetih godina prošlog veka došlo je do cepanja itaijanske (USI) i francuske (CNT-F) sekcija naše Internacionale, po modelu iz Španije: gazde i država su pokušali da nas i tamo nateraju da učestvujemo na sindikalnim izborima, da prihvatimo korupciju i autoritarnost, što su naše sekcije rezolutno odbile. To je i potvrđeno na XX kongresu naše Internacionale, koji je odrẓ̌an 1996. godine u Madridu. Na njemu su samo delovi naše italijanske i francuske sekcije koje su odbile učestvovanje u sindikalnim izborima prepoznate kao legitimni deo Internacionale. Iako je na taj način Internacionala uspela da sačuva našu revolucionarnu praksu i ideale, ipak ovi sukobi su doprineli, sa jedne strane, objektivnom slabljenju pokreta, a sa druge, stvaranjem većeg broja organizacija koje su pod maskom anarhosindikalizma, zavijene u crveno-crne zastave, sprovodile antiradničku politiku žutih sindikata. Te organizacije su u tom periodu počele sa postavljanjem osnova za stvaranje paralelne sindikalističke internacionale koja bi na međunarodnom nivou imala za cilj da artikuliše reformističku sindikalnu politiku.
Odmah nakon kongresa MUR-AIT-IWA 1996. godine, naša tadašnja nemačka sekcija Unija slobodnih radnika (FAU) odlučuje da odbije odluku internacionale i počinje da deluje nasuprot nje, razvijajući živu saradnju sa reformističkim grupacijama isključenim na kongresu. Tome se priključuje i deo naše italijanske sekcije (USI), koja i sama dolazi u poziciju da poklekne pred gazdama i prihvati da učestvuje na sindikalnim izborima. Takva situacija doprinosi stvaranju negativne dinamike u Internacionali, čiji je interni život narednih petnaestak godina obeležen sukobima povodom ovih tema. Naša organizacija - Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) - je u tom periodu pokušavala da doprinese poštovanju revolucionarnih principa i ideala kroz borbenu praksu, pa je - uprkos pomenutim sukobima - period tokom koga je Sekretarijat Internacionale bio u Beogradu (2006-2009) obeležen žestokim debatama ali ne i daljim cepanjima. Međutim, najjači udarac u skorijem periodu dolazi sa promenama nastalim u našoj španskoj sekciji, koju zarobljava birokratska klika nakon X kongresa CNT, održanog 2010. godine u Kordobi. Ta klika organizovano kreće u borbu protiv naše dotadašnje prakse i ideologije: koristeći birokratske mahinacije sprečava borbene sindikate da učestvuju u procesima donošenja odluka na nacionalnom nivou, uprkos principima koje smo uvek isticali kao neke od najbitnijih u anarhosindikalističkoj tradiciji počinje da plaća pojedince - stvarajući kastu profesionalnih revolucionara - za sindikalni rad, a na međunarodnom planu, unutar Internacionale, udara na osnovne principe federalizma i našeg globalnog povezivanja, zahtevajući izmenu načina našeg organizovanja koji - od osnivanja MUR 1922. godine - podrazumeva da svaka sekcija na kongresima ima jedan glas, insistirajući na različitom broju glasova za različite sekcije. Kako su te ideje rezolutno odbijene na nekoliko Internacionalinih kongresa, klika koju su sad činili birokratizovano rukovodstvo naše španske sekcije, nemačka sekcija i deo italijanske sekcije je intenzivirala pokušaje sabotaže rada naše Internacionale, što je rezultiralo njihovim isključenjem na XXVI kongresu MUR-AIT-IWA, održanom 2016. godine u Varšavi. Paralelno sa borbom unutar Internacionale, naše drugarice i drugovi su vodili borbu u Španiji, uspešno reorganizujući nacionalnu konfederaciju, okupljajući sve sindikate CNT koji su odbijali da krenu za reformističkom klikom. Tako reorganizovan CNT-AIT je na vanrednom, "Beogradskom kongresu" Internacionale, 2017. godine prepoznat kao sekcija Međunarodnog udruženja radnika i radnica u Španiji.
Ipak, reformisti su 2018. godine ostvarili svoj višedecenijski cilj i formirali nakaradnu paralelnu internacionalu - Međunarodnu konfederaciju rada (CIT). No, to nisu bili u stanju da urade sve dok nisu napustili i poslednje tragove naše ideologije. Okupljajući reformističke grupice iz sveta, "s' koca i konopca", nisu bili u stanju ni njih da ujedine oko, makar nominalnog, zalaganja za naše ideale. Za razliku od naše internacionale, koja od svog osnivanja do danas za cilj postavlja ostvarivanje slobodarskog komunizma, CIT nije bio u stanju da ostvari taj stepen idejnog jedinstva i samim tim i dalje funkcioniše bez modela poželjnog društva za koje se zalaže, koristeći najopštije banalne levičarske floskule kao svoju idejnu bazu. Međutim njihova ideološka konfuzija i šupljina ne bi bili relevantni za analizu da se taj malj gluposti i oportunizma ne koristi za udaranje na MUR i naše sekcije, nastavljajući borbu za otimanje naše ideologije i kreiranje spektakla od naše borbe i ideala.
Predvodnici CIT danas su sindikati pod vođstvom klike koja se lažno predstavlja imenom naše sekcije CNT. Taj CNT-CIT je u svom delovanju sve bliži istorijskim reformistima, sarađuje sa političkim strankama i lažnim anarhosindikatima poput CGT, upošljava sve veći i veći broj birokrata, intenzivno priprema svoje učešće na sindikalnim izborima, a kao posebno podmuklu aktivnost vodi sudske procese pokušavajući da spreče CNT-AIT da koristi svoje ime, negirajući tako njegovo istorijsko nasleđe, pre svega sa namerom oduzimanja sindikalne imovine koju naša sekcija poseduje širom Španije. Koliko su nisko spremni da idu ovi glodari revolucije u borbi protiv radničkog organizovanja pokazuje i to što su u nekim od gradova u kojima su sudskim putem oduzeli našu imovinu krenuli brže-bolje sa prodajom iste, budući da sami nisu imali aktivne i masovne sindikate u tim mestima, a time su žive i borbene sindikate ostavili bez prostora za organizovanje. Taj novac im je potreban da bi mogli da plaćaju svoje funkcionere i čitav svoj birokratski aparat, koji je samim svojim postojanjem ultimativni dokaz napuštanja anarhosindikalističkih ideja od strane CNT-CIT. Buržoaski sudovi su već doneli nekoliko presuda u korist ovih reformista, najskorije onu kojom se jedanom od najvećih sindikata CNT-AIT, onom u Madridu, oduzimaju istorijske kancelarije u tom gradu. Međutim, ti im potezi neće proći i reformistički ološ će biti primoran da koristi policiju da bi takve presude sproveo u praksi. Ta činjenica takođe jasno govori o tome kakve i kolike veze sa anarhosindikalizmom ta đubrad ima.
Anarhosindikalistička inicijativa i celokupno Međunarodno udruženje radnika i radnica stoji čvrsto uz naše drugarice i drugove iz CNT-AIT, pokazujući u praksi šta znači međunarodna solidarnost i namera da od svojih ideala nikada ne odstupimo. Informacije koje delimo sa javnošću putem ovog teksta su samo deo borbe kojim želimo da upoznamo radničku klasu i u našoj zemlji sa reformističkim mahinacijama u borbi protiv revolucionara. No, naša solidarnost se ne zaustavlja samo na širenju istinitih informacija, ona će uzeti sve potrebne oblike kako bi reformističkim reakcionarima jasno rekli: dalje ruke od naših drugarica i drugova, od naše istorije i naše borbe!
Živeo CNT-AIT!
Živelo Međunarodno udruženje radnika i radnica!
