Država nije neuspešni posmatrač u problemu gladi, ona je njegov aktivni organizator. Vekna hleba koju danas držimo u rukama rezultat je viševekovnog truda. Generacije su pripremale zemlju, selektovale seme, gradile puteve i usavršavale peći. Taj hleb je zajednički, ali zakon to nasleđe otima i pretvara u robu. Njegov zadatak je da po svaku cenu održi tržišnu vrednost privatne svojine. Svaki bačeni hleb je direktna posledica državne politike koja štiti profit.
Tone hrane kojoj je zvanično istekao rok završavaju u otpadu ili se uništavaju, dok hiljade radnih ljudi gladuje. To je svesno, sistemsko ubijanje zarad veštačke stabilnosti tržišta.
Nemojmo se zavaravati: trgovinski lanci nisu nemoćni pred zakonom, oni ga koriste kako bi zaštitili sopstvene interese. Uništavanje hrane je gola računica kapitala u trci za profitom. Kada radnički trud stvori izobilje, preti opasnost od pada cena i ugrožavanja gazdinskog monopola.
Svesnim uništavanjem viškova kapitalisti veštački održavaju oskudicu, osiguravaju kontrolu nad tržištem, a radničku klasu primoravaju na doživotno nadničarenje u svrhu pukog preživljavanja. Uništavanjem hrane gazde se grčevito brane od gubitka ekonomske moći i radničke nezavisnosti.
Glad je u ovom poretku sredstvo ucene. Ko je gladan, taj ne pregovara o uslovima rada; on prihvata eksploataciju da bi preživeo.
Odgovor ne leži u molbama za novim zakonima upućenim onima koji kreiraju krize. Odgovor je borba za opštu radničku samoupravu zasnovanu na direktnodemokratskim principima, koju ćemo izboriti preko borbenih sindikata.
Moramo se organizovati da vratimo svoj hleb. Naši borbeni sindikati moraju delovati tamo gde gazde naređuju uništavanje hrane, kao i koliko je se proizvodi i kako distribuira.
Radnici u poljoprivredi, prevozu i prodaji moraju preuzeti moć odlučivanja o proizvodnji i distribuciji hrane. Skladišni centri, hladnjače i transportne mreže, umesto mesta gde se preraspodeljuje bogatstvo, a hrana uništava, treba da postanu čvorišta kroz koja zajednica dolazi do hrane.
To je vraćanje onoga što je društvo stvorilo, a što su nam država i kapitalizam oteli silom, pod našu kolektivnu kontrolu, zarad dobrobiti svih.
Za tu borbu ne treba da čekamo na krah i veliki neuspeh kapitalizma - u kapitalizmu su krize očekivane i stalne, a svaka od njih samo dovodi do sve dubljeg jaza između klasa i težeg života po sve nas.
Eksproprijacija je čin u kom mi, radnička klasa, preuzimamo pravo od države i kapitala da upravljaju našim opstankom. Tek kada preuzmemo proizvodnju, skladištenje i distribuciju hrane, ona će prestati da bude sredstvo ucene.
Sloboda proizvođačima da odlučuju o preraspodeli hrane!
