PRVI MAJ – DAN BORBE

Prvi Maj nije praznik odmora i zaborava, dan kada se treba vršiti pomor krupne i sitne stoke, već dan borbe i sećanja. Današnji dan obeležava se se u znak sećanja na radnike i radnice Čikaga koji su položili živote na oltar revolucije u borbi za jedan bolji svet, svet lišen bede eskploatacije i nepravde. Svet u kojem će oni koji su danas ništa, postati sve.

Svi oni koji su danas eksploatisani na svojim radnim mestima, svi oni koji ostavljaju po osam sati svog života svaki bogovetni dan u tim radionicama smrti, svi oni od kojih gazde za tih osam sati žele da izvuku i poslednju kap krvi, mogu da zamisle kako je bilo u vreme kada je radni dan trajao 10, 12, 14 ili čak 16 časova. Te prakse su prekinute upravo zbog borbe herojskih radnica i radnika Čikaga, borbe koje su inicirane i nošene revolucionarnom poezijom anarhista, i upravo nam zato to podsećanje daje snage za nove borbe.

Potpuno beznađe u kome se radnici i radnice Srbije danas nalaze može jedino biti prevaziđeno oštrom i beskompromisnom borbom sa onima koji nas eksploatišu, iskorišćavaju i svoj ugodan život baziraju na našem pokradenom radu. Srpska država, predvođena četničkom bandom, nastavlja sa jedinim poslom države – obezbeđivanjem uslova za nesmetano eksploatisanje radništva i seljaštva. Alternativa u vidu opozicionih partija, anti-modernih modernizatora, je tokom svog mandata pokazala identično, ogavno anti-radničko lice. Liberalni kapitalizam, kao i državni kapitalizam SFRJ-a pre njega, se pokazao kao neuspešni eksperimenti. Potpun bankrot predstavničke demokratije je svima očigledan. Ostala je samo jedna, istinska, alternativa potpunom varvarstvu: stvaranje sistema konfederacije slobodnih komuna, upravljanih odozdo nagore i konfederalno i industrijski povezanih samoupravnih radnih mesta.

Samo anarho-sindikalizovane mase radništva i seljaštva, direktnom akcijom, blokadom puteva, okupacijom fabrika i preduzeća, zavođenjem sistema potpunog kolektivnog odlučivanja, bez birokrata, rukovodioca, političara i gazda, mogu uneti zračak nade u sumrak naše istorije. Samo revolucionarni sindikati, bez birokrata i rukovodstva (podmitljivog, jer drugačije ne postoji), samo takvi samoupravni sindikati mogu biti oružje oslobođenja.

Mučenici sa Hejmarketa, Spajs, Fišer, Parsons, Engel i Ling su samo pet imena među stotinama hiljada žrtava države i kapitalizma, ali upravo u znak sećanja na njih i na njihovu nevinost koju je država monstruozno kaznila, obeležava se današnji dan. On nas podseća da borba koju su oni vodili nije završena i da je danas jednako kao i tada cilj potpuno isti: ne reforme, ne sitni ustupci, ne ono što je za sada moguće, već ono što mora biti: uništenje države i klasnog društva. Samo tako čovečanstvo može stupiti u carstvo slobode.



Ne drugačijem svetu izrabljivanja – da revolucionarnoj transformaciji čovečanstva!

Živela revolucija – živeo međunarodni anarho-sindikalistički pokret!

Prvi Maj, 2004. godine