Од „Лепог Сержа” с којим је дебитовао 1958. године, па до „Комедије моћи”, филма који је светску премијеру имао на овогодишњем Берлинском фестивалу, легендарни француски редитељ, мајстор филмске мистерије, Клод Шаброл, потписао је као редитељ чак 68 филмских и телевизијских дела! И није се, каже, уморио. Није се уморила ни публика његових филмова с којима је трајно утицао на естетику и модеран израз европског филма.

Доказ је и сам филм „Комедија моћи” који је у Француској од фебруара до данас, оборио рекорде гледаности. А није у питању комедија, већ филм о познатом политичко-финансијском скандалу који је пре неколико година потресао француску јавност. Мито, корупција, независно судство – све је то заинтригирало Шаброла да у свом маниру и препознатљивим језиком исприча причу и о дами у црвеним рукавицама. У ексклузивном разговору за „Политику” (хвала Роналду Мауру), упитали смо Шаброла и следеће...

Политичко-финансијски скандали нису тако честа филмска али, на жалост, јесу тема наших живота и свакодневице. Зашто она није експлоатисана у француском филму?

– Можда зато што ретко ко воли да „гребе” по прљавштини. Лакше је снимати комерцијалне, такозване урнебесне комедије. Продуцентима је то, наравно, милије и значи: доста пара а мало главобоље. Али, у француском филму 70-их ова тема је итекако била експлоатисана, на пример, у филмовима Ива Боасета. У случају мог филма „Комедије моћи”, морам да кажем да нисам толико трагао за већ добро познатом афером коју бих раскринкао пред широким филмским аудиторијумом, колико сам желео да покажем могуће последице моћи по људску свест и куда све моћ може да одведе појединца.

Одмах, на најавној шпици филма истакли сте упозорење : „Свака сличност са живима или мртвима је, како се то обично каже, случајност”, и тако одмах указали на то да случајности заправо нема?

– Нико није номинован, ни на кога није директно уперено прстом, али је публици указано да не губи време унапред трагајући за сличностима, већ да се спреми да ће на крају видети по коју сличност са „стварним људима”. Но, опет вам кажем да у филму, баш као и у стварном животу, егзистира један фиктиван свет. Свет оних у чијим је рукама моћ, оних које тако често можемо да опишемо тако једноставном речју каква је реч олош и да се надамо да ће они кад–тад поцрвенети пред очима јавности.

У позадини овог филма је и Ваше веровање у класну борбу?

– Јесте, још увек верујем у класну борбу и надам се да ће они који су најгоре експлоатисани поломити носеве својих експлоататора како би видели да ли из тих носева тече млеко или крв! Тако сам изјављивао пред премијеру овог филма који између осталог и јесте о класној борби. Главна јунакиња филма, истражни судија у чијим је рукама сва моћ правде и закона, пореклом је из нижих социјалних слојева, из радничке класе. Она је захваљујући добром школовању, великом знању али и добром удајом за буржуја достигла врхунац у својој професији, дакле победила у сопственој класној борби.

Изгубила је борбу са моћницима а уједно се показало да правосуђе није безгрешна категорија?

– Ту се на делу показује такозвани принцип малог шефа. Свако је неком другом „мали шеф” те тако и моја јунакиња, судија Жан, иако високо на лествици и наводно потпуно независна, има изнад себе свог „малог шефа” који пак има свог „шефа”... Судство у теорији има сву моћ, али у реалности има само ону моћ која му је одобрена.

Ваша јунакиња је кажњена зато што ју је занела сопствена моћ?

– Може се и тако тумачити. Судија Жан спроводи идеалну правду, али моћ коју има полако је трује. У једној сцени она чак каже : „Истражни судија је најмоћнија фигура у Француској?” У то искрено верује док „ломи” оптуженика за проневеру јавних фондова, мито и корупцију. Толико искерно да су симпатије гледалаца углавном на страни тог несрећника.

Ову моћницу игра фражилна Изабел Ипер а ово је седми пут како са њом радите?

- Не постоји нико ко је попут Изабел Ипер персонификација моћне крхкости, мала жена која ће константно судити себи пред самом собом а не пред гледаоцима, глумица која ће без икаквог трика прихватити себе у лику који тренутно тумачи. То је реткост. Она је благо.

Филм „Комедија моћи” многи сматрају филмом бихејвиоризма а не психолошким трилером. Слажете ли се са оваквом одредницом?

– У основи да, јер мислим да сам увек био више под утицајем бихејвиористичке литературе него психолошке. Рецимо, англосаксонске литературе, Пруста. Заиста је у овом филму посматрање понашања свих актера у њему можда важније од њиховог психолошког склопа.

А можда је све то тако зато што је по структури овај филм више реминисценција театра?

– То је учињено свесно. Читав филм се одвија у свега неколико затворених простора: у Палати правде, приватном судијином стану, офису политичког моћника и колима у којима се возе они најважнији – корпорацијски моћници у улози хора. Паралелно претакање сцена омогућава гледаоцу учешће у интригантној игри откривања појединачних изјава и намера с једне и конкретних акција с друге стране, али и суочавање са ужасавајућом спознајом о драматичним разликама између реченог и очекиваног и учињеног.

У настанку филма учествују готово сви чланови породице Шаброл. Да ли је ово филм породичне мануфактуре?

– У њему осим мене учествује моја жена и мој син, али то није први пут. Они су моји верни сарадници, баш као што је мој веран сарадник и сапутник сјајни директор фотографије Едуардо Сера. Иначе, „Комедија моћи” је француско–немачка копродукција, уз учешће француске телевизије.

Чујемо да ћете на лето почети да снимате нови филм. Вама баш никада није доста?

– А зашто би ми било доста? Заиста мислите да би у 76–ој требало да се осећам као полупензионер? А, не драга моја! То од мене нећете доживети!

Извор