Socijalni dijalog: dijalog lopova, kriminalaca i pokvarenjaka


Vladajuće klase širom sveta su, usled pritisaka radništva i zaoštravanja kriza kapitalizma, bile primorane da osmisle nove vidove zavaravanja radništva. Takozvani socijalni dijalog je jedan od vidova zaglupljivanja radništva i pokušaja predstavljanja države kao institucije koja se brine „i“ za prava radnika. Socijalni dijalog je mantra i naših bandita – „socijalni dijalog je potreban“, kažu nam ljudi koji žive od našeg rada, „da bi smo mogli da napredujemo“. Hajde da razmotrimo koncept „socijalnog dijaloga“ – šta on predstavlja i čemu (kome) on služi? Liberali na vlasti često potežu jednu otrcanu metaforu koja govori o nekom zamišljenom klatnu, koje bi trebalo da stoji u jednoj zamišljenoj sredini, a da se kroz istoriju dešavaju ljuljanja tog klatna u jednu ili drugu stranu – i to, po njihovom mišljenju, dovodi do neprilika (prilikom ljuljanja klatna na stranu radništva, dolazi do revolucije, dok, sa druge strane, prilikom prelaska klatna na stranu gazda – dolazi do fašizma). Samo idiot, kakav je npr. trenutni ministra rada, može da pomisli da je narod toliko glup da nasedne na tu priču! Kriminalci na vlasti se okreću metafori o zamišljenom klatnu jer nisu u stanju da naučno objasne kapitalistički poredak u kome živimo – a da ne pozovu na revoluciju. Jer, mi živimo u poretku koji usled svojih unutrašnjih kontradiktornosti mora propasti, i svaka ozbiljna naučna analiza tog poretka kao svoj rezultat mora imati zaključak o nužnosti radničke revolucije. Pošto im to nije u interesu, vladajući banditi, kao popovi koji nam ispiraju mozgove pričama o neverovatnim natprirodnim bićima koja od blata prave ljude, okreću se metafizici i bulažnjenju o zamišljenom klatnu i zamišljenom kretanju tog zamišljenog klatna. Dok oni zamišljaju raznorazne koještarije, prodajući nam muda za bubrege, kriminalci koji rade sa njima, i za njih, nastavljaju pljačku i eksploataciju radništva.

Ne postoji nikakvo klatno. Živimo u društvu koje je podeljeno na dve suprtostavljene klase. Na klasu gazda, kapitalista koji uz pomoć svojih najvernijih sluškinja – države i crkve – vladaju i kroje sudbine većini stanovništva, i na radničku klasu – klasu svih nas koji živimo od svog rada i koji, usled društvenog sistema u kome živimo, izdržavamo klasu gospodara. Klatno ne može otići suviše na stranu radnika, budući da će slobodno društvo biti samo ono u kome će postojati samo radnici i radnice – prozivođači. Svi oni koji sada žive od našeg rada će se u revoluciji ili priključiti radništvu, ili ih neće biti.

No, vratimo se socijalnom dijalogu – usled gore iznesenih činjenica, jasno je da nije moguće postojanje socijalnog dijaloga koji će ostvariti i interese radništva i interese gazda. Naši interesi su suprotstavljeni – interes gazda je da radnici što više rade, a da budu plaćeni što manje, dok je interes radnika da, u ovom i ovakvom društvenom uređenju, što manje rade, a da za taj rad budu plaćeni što više. Jasno je, dakle, da je priča o zajedničkim interesima, koje treba utvrditi i sprovesti u delo socijalnim dijalogom, samo prazno blebetanje za ljude kojima su televizija i političari popili mozak.

Uvidom u sastav tela koje treba da sprovodi socijalni dijalog, a naime „Socijalno-ekonomski savet“, pokazuje da su naši stavovi o „socijalnom dijalogu“ potpuno ispravni. Po zakonu o „Socijalno-ekonomskom savetu“, pomenuto telo čini „šest predstavnika Vlade, šest predstavnika sindikata i šest predstavnika poslodavaca, osnovanih za teritoriji Republike Srbije“ (Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, član 5.) Dakle, savet čine šest predstavnika države – pri tome je svima poznata činjenica je jedini razlog nastanka i postojanja države zaštita privatnog vlasništva – dakle interesa gazda (nekada robovlasnika i feudalnih gospodara, kasnije državno-komunističkih rukovodilaca – crvene buržoazije, a danas ponovo najobičnijih kapitalista). Samim tim je jasno da gazde već unapred imaju 12 zagarantovanih mesta u savetu. No, čak i da nije tako, čak i da predstavnici „sindikata“ (a zapravo agencija za olakšavanje poslovanja gazdama) čine polovinu, ili čak tri četvrtine članova saveta - „sindikati“ koji pristanu da učestvuju u radu institucije koja ima za cilj uspostavljanje „socijalnog dijaloga“ (koji normalizuje eksploatacij u radništva, uzimajući je kao nešto prihvaljivo i normalno) pokazuju šta su, i u čijoj se službi nalaze.

Jasno nam je ko predstavlja interese gazda u tom savetu (predstavnici vlade i udruženja poslodavaca) ali delimičnu smutnju unosi to što u savetu navodno postoje i predstavnici radništva. Radništvo predstavljaju sindikalne birokrate, ljudi koji su svoju karijeru izgradili uzdižući se kroz sindikalnu hijerarhiju (a znamo da je napredovanje kroz svaku hijerarhij u bazirano na principu negativne selekcije – što se čovek u hijerarhiji nalazi više, znači da je manje čovek, a više gnjida i beskičmenjak, više spreman da se povije pred autoritetom, da skrije svoje mišljenje i da se prikloni mišljenju onih koji kroje politiku, da pogazi svoje dostojanstvo i da se, narodski rečeno, uvuče u dupe svojim nadređenima). U pitanju su ljudi koji su nebrojeno mnogo puta izdali radničke interese, pokrećući i zaustavljajući štrajkove u dogovoru sa gazdama, lažući i pljačkajući radništvo, radeći za strane i domaće obaveštajne službe i sprovodeći u Srbij i posao gazda (opet, kako domaćih, tako i stranih).

„Reprezentativni“ sindikati koji sebi uzimaju za pravo da u ime radništva Srbije prihvate pljačku radništva kroz kapitalističku eksploataciju, privatizaciju, otpuštanje stotine hiljada radnika (jasno, uz „socijalni program“ – zamislite molim vas, sindikati koji se ne bore protiv otpuštanja, već za to da otpuštanje bude manje bolno – jasno je, dakle, za koga rade ti kriminalci!), tvrde da imaju prava da stave potpise na ta svedočanstva buržoaskog banditizma. Jednom će doći dan kada će morati da odgovaraju za svoja zlodela!

Ko su glavešine tih sindikata? Milenko Smiljanić, čije se članstvo sindikata uvećava jer se i dalje primenjuje (nezakonita!) praksa iz državno-komunističkih vremena, kojom svi zaposleni pri stupanju u radni odnos automatski postaju članovi njegovog „sindikata“ (koji je do sada najviše pomogao radništvu pribavljanjem jefinije hrane – i dok niko ne spori važnost tog posla, osnovna namena sindikata je, od osnivanja prvih sindikata, uvek bila borba protiv gazda, a ne omogućavanje bezbolnijeg rada gazdama i umirivanje radnika – što je najčešća praksa Saveza sindikata). U pitanju je čovek koji za sebe priznaje da je amortizer radničkog gneva i da prava opasnost po gazde i državu može nastupiti ukoliko radikalizovano radništvo priđe anarho-sindikalistima. Čovek koji je sa udruženjem poslodavaca potpisao sporazum o nenapadanju. Dakle, u pitanju je sindikat koji je potpisao sporazum sa gazdama da ih neće napadati!!!

Drugi je Branislav Čanak, čovek koji radi za interese SAD-a. Čovek čiju politiku kroji, i koji je finansiran od strane AFL-CIOa, „žutog“ sindikata sa gotovo stogodišnjom istorijom izadaje radničkih interesa u SAD-u (sindikat koji je pod kontrolom Demokratske partije Bila Klintona). Njegov sindikat, kao i ona šačica jadnika iz ASNS-a, se nalazi među najglasnijim zagovornicima privatizacije – procesa u kome će doći, i u kome već dolazi, do masovne pljačke i otpuštanja radništva. Potrebno je znati da ne postoji poštena privatizacija – privatno vlasništvo je lopovluk – samim tim je svaka privatizacija proces pljačke. Koliko god „poštena“ bila.

Dakle ti ljudi predstavljaju radništvo u savetu za socijalni dijalog. Da li je onda naslov ovog teksta pogrešan? Da li je sada jasno da je socijalni dijalog dijalog između lopova, kriminalaca i pokvarenjaka? Da li lažemo kada kažemo da su sindikalne birokrate samo produžena ruka gazada? Da li grešimo kada kažemo da ne prihvatamo socijalni dijalog, i da kao put ka slobodi vidimo isključivo klasni rat i socijalnu revoluciju?

Ne, zato što je sistem pod kojim tavorimo neizdrživ, on je baziran na strahu od autoriteta, strahu od sile, strahu od gladi i večitoj kontradiktornosti između radničke i vladajuće klase – a niti jedan sistem baziran na strahu i eksploataciji većine stanovništva ne može da bude večan, jer će ljudi uvek težiti slobodi. A slobodu je jedino moguće izboriti kroz sindikate koji nemaju birokratiju, kroz anarho-sindikate koji sve odluke donose isključivo na sastancima članstva – kolektivnim odlučivanjem; slobodu je jedino moguće izboriti tako – bez birokrata, bez namere da se učestvuje u dijalogu sa banditima koji nas pljačkaju i sa jasnom željom za celovitu samotransformaciju društva – mi gazdama možemo postavljati trenutne zahteve, zahteve za poboljšanje uslova života i rada, i direktnim akcijama (blokadama puteva, okupiranjem radnih mesta, premlaćivanjem gazda i štrajkbrehera itd.) se boriti za ispunjenje tih zahteva, ali tek kada budemo dovoljno snažni da u praistoriju oteramo ovo društvo bola, i ostvarimo, uz samo još malo napora, društvo slobode, društvo slobodarskog komunizma - Anarhiju, bićemo u stanju da kažemo da je otpočela prava istorija čovečanstva.