![[hide]](javascript:icntoggle('mod-mnu_application_menu','mo.png');)
Oto Rile: Revolucija nije partijska stvar
(1)I
S vlašću buržoazije došao je parlamentarizam.
S parlamentima došle su političke partije.
Građansko doba našlo je u parlamentima istorijsko poprište za obračun s Krunom i s plemstvom. Ono se politički ustrojilo i uobličilo zakonodavstvo prema potrebama kapitalizma. Ali kapitalizam nije nimalo homogen. Različiti slojevi i grupe interesa u okviru buržoazije nagovestili su različite pretenzije. Zarad njihovog ostvarenja borbom nastale su partije, koje su svoje predstavnike i aktere poslale u parlamente. Tako je parlament postao forum za sve borbe za ekonomsku i političku moć. Najpre je moć u zakonodavstvu, a kasnije i — kod parlamentarnog sistema — u vladi. Ali borbe parlamenata, kao i partija, samo su borbe rečima, programima, polemikama u novinama, lecima, skupštinskim referatima, rezolucijama, govorima u parlamentu, odlukama, jedino rečima. Dok se parlament — što je duže postojao, utoliko više srozavao na pričaonicu, partije su od prvog dana bile samo mašine za izborne pripreme. Nisu se one slučajno prvobitno zvale izbornim udruženjima.
Buržoazija, parlamentarizam, političke partije uzajamno, naizmenično se uslovljavaju. Jedno ide uz drugo. Nijedno se ne može zamisliti bez onog drugog.
Oni daju političku fizionomiju građanskom sistemu, građansko-kapitalističkoj epohi.
II
Revolucija 1848. zapela je na početku.
Ali ideal građanske ere — demokratska republika — postavljen je.
Nemoćna i kukavička po prirodi, buržoazija nije smogla ni snage ni volje da taj ideal ostvari u borbi. Skrušeno se priklonila Kruni i plemstvu, zadovoljila sa pravom na ekonomsko izrabljivanje masa i parlamentarizam je svela na komediju.
Tada se radnička klasa našla pred dužnošću da pošalje predstavnike u parlament. Ovi su iz očinskih ruku buržoazije preuzeli demokratske zahteve. Energično su ih propagirali. Pokušali su da ih proguraju u zakonodavstvo. Socijaldemokratija je u tu svrhu za sebe stvorila minimalan demokratski program. Program praktičnih zahteva, aktuelnih za građansko doba. Taj program joj je diktirao delovanje u parlamentu. Njime je dominirala težnja da se, izgrađivanjem i usavršavanjem građansko-liberalne formalne demokratije, i radničkoj klasi i njenoj političkoj delatnosti obezbede blagodeti zakonske slobode kretanja.
Predlog Vilhelma Lipknehta (Wilhelm Liebknecht) da se ostane van parlamenta (2) značio je nepoznavanje istorijske situacije. Ako je socijaldemokratija htela da dejstvuje kao politička partija, morala je da uđe u parlament. Nije bilo druge mogućnosti političkog delovanja i važenja.
Kad su sindikalisti okrenuli leđa parlamentarizmu i počeli da propovedaju antiparlamentarizam, pokazali su da ispravno uviđaju koliko parlamentarni rad postaje sve besadržajniji i korumpiraniji. Ali praktično su od socijaldemokratije očekivali nešto nemoguće. Zahtevali su odluku suprotnu istorijskom imperativu. Odricanje od sebe same. U to se socijaldemokratija nije mogla upuštati. Mesto joj je bilo u parlamentu, jer ona je bila politička partija. (3)
III
I KPN postala je politička partija. Partija u istorijskom smislu, poput građanskih partija, poput SPN (Socijaldemokratske partije Nemačke) i NSPN (Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke). Najpre, glavnu reč imaju vođe. Oni govore, obećavaju, mame, naređuju. Kad se pridruže, mase se nađu pred svršenim činjenicama. Moraju se postrojiti. Moraju da marširaju ujednačenim korakom. Moraju da veruju, da ćute, da plaćaju. Da primaju i izvršavaju naredbe i instrukcije.
I moraju da biraju!
Njihove vođe hoće u parlament. Dakle, treba ih birati. Dok mase ostaju nemo pokorne i odano pasivne, vođe u parlamentu vode visoku politiku.
I KPN je postala politička partija.
I KPN hoće u parlament.
Centralni organ KPN kaže neistinu kad govori masama da KPN hoće da uđe u parlament da bi ga razorila.
Kaže neistinu kad uverava u to da u parlamentu neće parlamentarno pozitivno sarađivati. (4)
Niti će, niti može, niti hoće da razori parlament!
Ona će, i mora, i hoće da obavlja „pozitivan posao" u parlamentu!
Ona živi od toga!
Postala je parlamentarna partija kao i sve druge partije.
Partija kompromisa, oportunizma, kritike, borbe reči.
Partija koja je prestala da bude revolucionarna.
IV
Pogledajte je!
Vraća se u parlament. Priznaje sindikate. Priklanja se demokratskom ustavu. Miri se sa vladajućom moći. Staje na tlo realnih odnosa moći. Sudeluje u delu nacionalne i kapitalističke restauracije.
Po čemu se ona razlikuje od SPN?
Kritikuje, umesto da negira.
Oponira, umesto da revolucioniše.
Pregovara, umesto da dela.
Brblja, umesto da se bori.
Time prestaje da bude revolucionarna komunistička organizacija.
Postaje socijaldemokratska partija. Samo se po nijansama razlikuje od Šajdemana(5) (Scheidemanin) i Dojmiga (Daumig) (6).
Ona je posteljica SPN.
Uskoro će sa Šajdemanovom i Dojmigovom partijom postati vladina partija.
I to će biti njen kraj!
V
Ipak, masama ostaje jedna uteha: uvek ima opozicije!
Ova opozicija ne sudeluje u prelasku u tabor kontrarevolucije.
Šta je ona mogla da učini? Šta je učinila?
Okupila se i udružila u političku organizaciju.
Da li je to moralo biti?
Politički najzreliji, revolucionarno najodlučniji i najaktivniji elementi imaju zadatak da obrazuju falangu revolucije. Taj zadatak mogu da ispune samo kao falanga, to jest u zatvorenoj formulaciji. Oni su elita revolucionarnog proletarijata.(7) Iz te zatvorenosti dobijaju sve veću snagu. I sve dublje saznanje. Kao avangarda proletarijata, oni se kolebljivima i nepronicljivima pojavljuju kao volja za delo. U odlučujućem momentu sačinjavaju magnetski centar za svu aktivnost. Oni su politička organizacija.
Ali nisu politička partija.
Nisu partija u tradicionalnom smislu.(8)
Naziv Komunistička radnička partija je poslednji spoljašnji — uskoro izlišan! — ostatak tradicije, koji se, na žalost, ne može nekakvim sunđerom obrisati iz juče još žive, danas prevaziđene političke ideologije masa.
Ali i taj ostatak biće izbrisan.
Organizacija komunističke avangarde revolucije neće smeti da bude uobičajena partija, po cenu svoje propasti. Po cenu ponavljanja one sudbine koja je sada zadesila KPN.
Vreme osnivanja partija je prošlo, jer je vreme političkih partija uopšte prošlo.
KPN je poslednja partija — njeno bankrotstvo je najsramnije, njen kraj najnedostojniji, najneslavniji...
A šta će biti sa opozicijom?
I šta će biti s revolucijom?
VI
Revolucija nije partijska stvar. Sve tri socijaldemokratske partije (9) pate od uobraženja da je revolucija stvar njihove partije i da je pobeda revolucije cilj njihove partije.
Revolucija je politička i ekonomska stvar cele proleterske klase.
Samo proletarijat kao klasa može da sprovede revoluciju sve do pobede.
Sve drugo je praznoverje, demagogija, političko šarlatanstvo.
Proletarijat treba obuhvatiti kao klasu i izazvati njegovu aktivnost za revolucionarnu borbu. Na najširoj osnovi, u najširem okviru.
Zato se svi proleteri, oslobođeni za revolucionarnu borbu, bez obzira na to odakle dolaze i iz kojeg se tabora regrutuju, moraju okupiti u radionicama i pogonima kao revolucionarna pogonska organizacija i udružiti u okviru Opšte unije radnika.
Opšta unija radnika: to nije nešto s koca i konopca, papazjanija, slučajno okupljena gomila. To je sažimanje svih proleterskih elemenata koji su spremni za revolucionarnu aktivnost i izjašnjavaju se za klasnu borbu, za sistem saveta i za diktaturu.
To je revolucionarna armija proletarijata.
Koreni ove Opšte unije radnika su u pogonima i ona se osniva po industrijama, odozdo na gore, organizaciono povezana u bazi federativno, a u nadgradnji sistemom revolucionarnih prvaka. (10) Ona izrasta iz radnih masa. Uzdiže se dosledno, krv i plot proletarijata, akciona snaga masa, nadahnuta vrelim dahom revolucije.
Ona nije utemeljenje vođa.
Nije mudrovanjem načinjena konstrukcija.
Nije politička partija s parlamentarnim brbljanjem i plaćenim glavešinama. Nije ni sindikat.
Ona je revolucionarni proletarijat.
VII
Dakle, šta će raditi ova KRPN?
Ona će stvoriti revolucionarne pogonske organizacije.
Propagiraće Opštu uniju radnika.
U izgrađivanju od pogona do pogona, od jednog do drugog ekonomskog područja, formiraće kadrove revolucionarnih masa, obučavati ih za juriš, ojačavati ih i osnaživati za odlučujuće borbe, dok se ne savlada svaki otpor kapitalizma koji se slama.
Oslobađajući ih karijerističkih i očinskih vođa, ona će tim borbenim masama ulivati ono pouzdanje u vlastitu snagu koje je jamstvo svake pobede.
I iz Opšte unije radnika — koja započinje u pogonima, prerasta ekonomska područja (11) i, konačno, obuhvata celu državu — iskristalisaće se komunistički pokret.
Nova komunistička „partija", koja više nije partija.
Ali koja je — po prvi put — komunistička!
Srce i mozak revolucije!
VIII
Predstavimo sebi sasvim konkretno taj proces:
U jednom pogonu ima 200 ljudi. Jedan njihov deo pripada Opštoj uniji radnika i propagira je, najpre bez uspeha. Ipak, sledeća borba, u kojoj sindikati, naravno, zataje, ruši ogradu. Ubrzo Uniji prilazi 100 ljudi. Dvadesetero njih su komunisti, a ostali NSP-ovci, sindikalisti, neorganizovani. Najpre, najviše poverenja uživa NSP. Njena politika dominira taktikom borbi koje se vode u pogonima. Ali što vreme više odmiče, to se više pokazuje da je politika NSP pogrešna, nerevolucionarna. Slabi poverenje radnika u nju. Nameće se politika komunista. Od 20 komunista u pogonu postaje njih 50, 100 i više. Komunistička grupa uskoro počinje politički da dominira celim pogonom, dominira taktikom Unije, dominira borbama za revolucionarni cilj. Kako u malim, tako i u velikim razmerama. Od pogona do pogona, od jednog ekonomskog područja do drugog, komunistička politika se širi. Ona se nameće, dobija vođstvo, postaje glava, mozak, vodeća ideja.
Od ćelija komunističkih grupa u pogonima, od parcela komunističkih masa u ekonomskim područjima sazdaje se — u izgrađivanju sistema saveta — nov komunistički pokret.
Dakle, „revolucionisanje" sindikata, „prepravka"?
I koliko će trajati taj proces? Godinama? Decenijama? Recimo, do 1926?
Nikako!
Nije cilj da se razgradi, sruši glineni kolos sedmomilionskih centralnih sindikata.
Cilj je da se u pogonima koji su presudni za industriju, za proces društvene proizvodnje, a time i za odlučivanje u revolucionarnoj borbi, drže u ruci sve poluge. One poluge koje mogu da iz temelja uzdrmaju kapitalizam celokupnih industrija, celokupnih ekonomskih područja. Tamo gde odlučna spremnost na akciju jedne jedine pogonske organizacije pod izvesnim okolnostima može da nadmaši učinak celog jednog generalnog štrajka. Tamo gde David jednog pogona tuče Golijata sindikalne birokratije.
IX
KPN više nije ovaploćenje komunističkih pokreta u Nemačkoj.
Koliko god se ona bučno pozivala na Marksa, na Lenjina, na Radeka! (12) Ona predstavlja još samo poslednju kariku na jedinstvenom frontu kontrarevolucije.
Uskoro će se, predano i složno sa SPN i NSP, predstaviti kao jedinstven front „čisto socijalističke" radničke vlade.
Uz to, njeno uveravanje u „lojalnu opoziciju" (13) prema partijama ubistva radnika i izdaje radnika predstavlja jednu etapu.
Njeno odustajanje od revolucionarne pogubne borbe u odnosu na Eberta i Kauckog (Kautsky) („Rote Fahne der KPD", 21. mart 1920) već je prećutno savezništvo.
Ebert — Kaucki — Levi.(14)
Poslednji stadijum kapitalizma koji se završava.
Poslednja „politička hitna pomoć" nemačke buržoazije.
Kraj.
Kraj takođe partija. Partijske politike. Partijske obmane. Partijske izdaje.
A nov početak je komunistički pokret.
Komunistička radnička partija.
Revolucionarne pogonske organizacije, ujedinjene u Opštoj uniji radnika.
Revolucionarni Saveti.
Kongres revolucionarnih saveta.
Vlada revolucionarnih saveta.
Diktatura komunističkih saveta.
Prevela Olga Kostrešević
fusnote
1) Otto Ruhle, Die Revolution ist keine Parteisache! Berlin — Wilmers-dorf, 1920. Ovaj tekst objavljen je kao članak pod naslovom „Eine neue kommunistische Partei" (Jedna nova komunistička partija), u: „Die Aktion", 1. 5. 1920, Jg. X, br. 17/18, str. 243. ff.
Prevedeno iz: Die Linke gegen die Parteiherrschaft, Dokumente der Weltrevolution, Band 3, Walter-Verlag Olten und Freiburg im Breisgau, ur. Frits Kool, 1970, str. 329—338.
Digitalizovano iz zbornika „Revolucija nije partijska stvar“ (1987) koji je priredio Laslo Sekelj
2) U svom „berlinskom govoru" 31. 5. 1869, koji je objavljen kao brošura, Vilhelm Lipkneht (1826—1900) je konstatovao da u Severnonemačkom savezu opšte biračko pravo, koje je Bizmark 1867. uveo za Rajhstag, može biti „samo igračka i oruđe apsolutizma". Po njemu, Bizmark je u Nemačkoj, poput Napoleona III u Francuskoj, „oktroisanjem opšteg prava glasa (zapečatio) trijumf despotizma" nad liberalnim građanstvom. Pod „carizmom", u „današnjoj policijskoj državi" biračko pravo nije „poluga demokratije nego ... oružje reakcije". Kasnije je Lipkneht taj govor označio kao „prigodan govor", ističući da je ustao samo protiv „odbacivanog prividnog parlamentarizma"; on bi svoju taktiku „menjao 24 puta dnevno" ako bi se „uslovi borbe menjali 24 puta dnevno". Po njemu, za Nemački Rajh, koji nasuprot Severnonemačkom savezu ima „čvrste uslove za egzistenciju", važe drukčija razmišljanja, a, osim toga, Rajhstag više nije samo „smokvin list apsolutizma", kakav je bio severnonemački Rajhstag. Videti: Der Leipziger Hochverratsprozess vom Jahre 1872. Novo izdanje: Karl-Heinz Leidigkeit, Berlin (Ost), 1960, str. 244. ff., 400. f.
3) U ovom odeljku valja obratiti pažnju na teškoću u koju zapada marksista koji se izjašnjava, u neku ruku, kao naslednik socijaldemokratije, a istovremeno mora da prizna da su, u pogledu parlamentarizma, sindikalisti bili u pravu. Ipak, treba naglasiti da je većina komunista pristalica sistema saveta priznala istorijsku opravdanost parlamentarizma i time istakla postulat da sindikalisti istorijski nisu bili u pravu. Videti: Anton Pannekoek, Weltrevolution und kommunistische Taktik, Wien, 1920.
4) Brošura je napisana ubrzo posle Kapovog (Kapp) puča, kad je centralni organ KPN izjavio da je spreman za lojalnu opoziciju prema vladi socijalističkih partija. Videti: Herman Gorter, Offener Brief an den Genossen Lenin, Berlin o.J. (1920), napomena 90.
5) Filip Šajdeman (Scheidemann, 1856—1939), od 1912. visoki socijaldemokratski funkcioner i potpredsednik Rajhstaga. Godine 1914. glasa za ratne kredite. Organizator ugušivanja Januarskog ustanka u Berlinu 1919. Nakon toga predsednik koalicione vlade do juna 1919. Sinonim za desnog socijaldemokratu.
6) Ernst Daumig (Dojmig, 1866—1922), jedan od vođa NSPN, 1919. zagovornik priključenja III internacionali; kongres ujedinjenja NSPN (levica) i KPN (4—7. 12. 1920) izabrao je njega i Paula Levija (napomena 13) za predsednika centralnog organa, a on je već u februaru 1921. istupio iz tog organa i u septembru 1921. iz KPN.
7) Slično (i u istoj svesci časopisa „Die Aktion") Franz Pfemfert: „Die Elite der revolutionaren Arbeiter Deutschlands", „Die Aktion", 1. 5. 1920, Jg. X, br. 17/18, str. 225.
8) Videti: Programm der KAPD, u: Die Linke gegen die Parteiherrschaft, Bd. 3, Walter-Verlag AG Otten, 1970, str. 316: KRPN „nije partija u tradicionalnom smislu". — Rile se samo uz oklevanje, pomirio s nazivom „partija". Videti: Otto Ruhle, „Die Rate" (Saveti).
9) Ne samo SPN ili NSPN, nego i KPN je — u očima Rilea i njegovih istomišljenika — „socijaldemokratska" (jednako: kontrarevolucionarna).
10) Videti dokument „Aufbau and Satzungen der Allgemeinen Arbeiter-Union", u: Die Linke gegen die Parteiherrschaft, na navedenom mestu, str. 328.
11) Uobičajen naziv: ekonomske oblasti.
12) Karl Radek (pseudonim K. Sobelsohna, 1885—1939{?}) — dejstvovao je kao levi socijalista i komunista u Poljskoj, Rusiji i Nemačkoj; 1920. Lenjinov savetnik o pitanjima Nemačke, pobornik kursa koji su Rile i njegovi osudili kao oportunistički (učešće na izborima za parlament; „izgrađivanje ćelija" u sindikatima, saradnja u zakonskim pogonskim savetima, itd.); posle osude na desetogodišnju robiju (1937) nestao.
13) Videti napomenu 4.
14) Paul Levi (1883—1930), član centralnog organa od osnivanja Spartakovog saveza (11. 11. 1918) i KPN (30. 12. 1918. — 1. 1. 1919), posle ubistva Roze Luksemburg (Luxemburg) i Karla Lipknehta (Liebknecht) (15. 1. 1919) najznačajniji vođa partije, posle ujedinjenja s NSPN — levicom (decembra 1920) jedan od dva predsednika (prvi je bio Ernst Dojmig) Ujedinjene KPN. Istupio iz centralnog organa u februaru 1921, isključen iz UKPN 15. 4. 1921.
