Lažni generalni štrajk – nova prevara sindikalnih birokrata


Dva žuta sindikata koje država priznaje kao reprezentativne, SSSS i UGS Nezavisnost, najavili su za četvrtak 17. juli prvi generalni štrajk u Srbiji još od oktobra 2000. godine. Vođstvo ovih sindikata je najavilo da će generalni štrajk trajati do povlačenja predloga Zakona o radu i Zakona o PIO. Protest koji je prošetao i izmorio više hiljada okupljenih radnika, nakon praznih govora sindikalnih birokrata, završio se bez ikakvog rezultata ili plana daljih aktivnosti. Navedeni zakoni su u međuvremenu usvojeni. U sredu, 23. jula, žuti sindikati su i formalno povukli odluku o stupanju u generalni štrajk.

Nekima je, na prvi pogled, moglo delovati kao da će se sindikati ovaj put stvarno boriti za radnike i da će generalni štrajk okrenuti novi list u istoriji radničke borbe na ovim prostorima. Birokrate prokapitalističkih sindikata su, međutim, po ko zna koji put pokazale da nemaju nikakavo interesovanje za radničku klasu osim kada čuvaju svoje privilegije glumeći njene zaštitnike, a zapravo sabotirajući borbu i interese radništva Srbije. Generalni štrajk, koji je najavljen ali ne i organizovan, pokazao je svima koji žele da razumeju situaciju da su bilo kakvo taktiziranje ili saradnja sa ovim sistemskim sindikatima apsolutno neprihvatljivi i kontraproduktivni. Vreme je da radnici napuste birokratske sindikate i ostave ih da kao zarđale skalamerije trunu na smetlištu istorije. Vreme je da se radnici okrenu novim formama radničkog organizovanja.

Sindikalne birokrate su zaboravile da je generalni štrajk obustava rada cele jedne privredne grane ili obustava rada svih sistema u državi, a ne paradiranje ispred skupštine od nekoliko sati. Za 48 sati nije moguće organizovati ozbiljan štrajk u fabrici, a kamoli štrajk na nivou cele države. To sindikalne birokrate znaju, zato su navodni generalni štrajk ovako i organizovale. Oni su zbog pritiska članstva pozvali radnike na ulicu, ali su sve vreme bili uplašeni da će na ulice izaći prevelika masa koju neće moći da kontrolišu. Svakome razumnom je bilo jasno da birokrate nameravaju da sabotiraju borbu kada su uoči protesta postigli dogovor sa Vučićem da u generalnom štrajku ne učestvuju preduzeća u restrukturiranju – preko 56.000 radnica i radnika koji se nalaze među najzainteresovanijima za borbu.

Atmosferu na protestu je teško opisati – među govornicima je bio i predsednik policijskih sindikata, dakle predstavnik državnog represivnog aparata, kome je opis posla represija nad radničkom klasom, i kome, stoga, uopšte nije mesto na radničkim protestima. Ironija situacije je to što je upravo predstavnik policije bio najartikulisaniji govornik, koji je od prisutnih birokrata jedini referisao na radničku klasu. To dovoljno govori o tome kakve su govore održale ostale birokrate. Predsednik Saveza samostalnih sindikata srbije, Orbović, prizivao je reforme i evropske zakone, koji su upravo razlog daljeg sečenja radničkih prava u Srbiji. Šlag na tortu je dao predsednik UGS Nezavisnost, sindikata koji je početkom 2000-tih vodio kampanju za privatizaciju (!), a koji je pozdravio okupljene radnike tradicionalnim četničkim pozdravom „Pomaže Bog“, na šta mu nekoliko hiljada radnika ništa nije odgovorilo, osim usamljenog povika „Sloboda narodu“ koji je zaparao tišinu.

Sam protest je obezbeđivalo relativno malo policije u uniformama, koja je velikim delom bila raspoređena oko pripadnika i simpatizera Anarhosindikalističke inicijative. Sa druge strane, duž čitave rute protesta bili su raspoređeni „snažni momci“ u civilu, verovatno žandarmi, zaduženi da fizički spreče moguće nemire. Takođe, javnost je obaveštena da se tokom protesta u skupštini nalazio veći broj neidentifikovanih osoba u civilu, sa naoružanjem, očigledno spremnih da reaguju na moguću provalu radnika u skupštinu.

Sindikalno obezbeđenje je posebna priča, u ovom slučaju veoma indikativna. Naime, sindikalne proteste po pravilu obezbeđuju radnici iz sindikata. To nije slučaj kada proteste organizuju Orbović i Čanak. Oni su unajmili privatno obezbeđenje. To privatno obezbeđenje sačinjavali su neonacisti koji su otvoreno nosili fašistička obeležja. Iako je u jednom trenutku došlo do koškanja između ovog „obezbeđenja“ i članova ASI, naši članovi nisu naseli na njihove policijske provokacije. Uloga fašista u prslucima sindikalnog obezbeđenja postala je jasnija nakon završetka protesta – oni su okružili Orbovića i Čanka i sproveli ih do njihovih automobila, čuvajući ih tako od okupljenih radnika koje ovi navodno predstavljaju. Na protestu se pojavio i poslanik Demokratske stranke, Borislav Stefanović, bivši basista jednog rasističkog benda, koji je pokušao da pokupi neki politički poen, navodno podržavajući okupljene radnike. No, nakon žestoke verbalne reakcije članova ASI i okupljenih radnika, praćen povicima „Lopove, lopove!“, on se pokupio u skupštinsku rupu iz koje je izmileo.

Tokom prethodnih nekoliko godina mogli smo videti kako se u celom svetu radnici za svoja prava bore generalnim štrajkovima – od Indonezije preko Indije do Španije, Grčke i Francuske. Ako znamo kako su ti štrajkovi izgledali, znamo i koliko je ovaj koji su organizovali žuti sindikati bio lažan.

Birokrate nastavljaju svoje igre – podnoseći tužbe protiv ministara, zahtevajući ocenu ustavnosti novih zakona, nariču za socijalnim dijalogom čiju su smrt sami proglasili na protestu, taktiziraju sa opozicionim partijama, i troše energiju i resurse na pokušaje organizovanja državno kontrolisanih referenduma, koji su već imali katastrofalne posledice u zemljama u regionu. Ne smemo pristati na ovakve modele „borbe“ kojima se ništa neće izboriti, i koje isključivo služe za mazanje očiju i trošenje energije i vremena onih naivnih. Moramo učiti na svojim i tuđim greškama.

Neće biti pravog generalnog štrajka u Srbiji sve dok radničku borbu vode antiradnički sindikati. Najbolji način da organizujemo borbu je da se udružimo u borbene direktnodemokratske sindikate - samoupravne sindikate bez birokratije, orijentisane na direktnu akciju kao metod radničke borbe, i pod kontrolom isključivo sopstvenog članstva. Kako bi se zaista izborili sa gazdama i državom, naši sindikati moraju da budu spremni i sposobni da se suprotstave, i da budu jasno ideološki orijentisani protiv ovog i ovakvog sistema.