SRBIJA U BLOKADI

Svaki radikalni pokušaj radnika i radnica Srbije – dovedenih na rub propasti politikom svih bivših i sadašnjih režima – da se izbore za svoje pravo na život dostojan čoveka, izaziva paničan strah u redovima sluga države i kapitalizma. Naricanje kapitalističkih lakeja, saradnika različitih «ekspertskih» udruženja – poput «Centra za liberalno-demokratske studije» i «Centra za slobodno tržište», nad sudbinom malograđana koji se nazivaju turisti i njihovim pravom na «slobodu kretanja», nam od prvog trenutka para uši. Naricanje tih osvedočenih neprijatelja slobode radništva nad ljudima koji idu na odmor, u situaciji u kojoj se izgladnelo i opljačkano radništvo bori za mrvicu dostojanstva, ubrzo je preraslo u otvorene pozive na nasilno razbijanje radničkih blokada i štrajkova. To potvrđuje stav Anarho-sindikalističke inicijative da su gazde (bili oni «privatnici» ili država sama) uvek spremni da izvuku «argument» sile kada se dovede u pitanje opstajanje njihovog sistema ropstva i pljačke. Ta činjenica dokazuje da samo jako, dobro organizovano i samodisciplinovano radništvo, spremno i za nasilnu odbranu svog prava na borbu za slobodu, može dovesti do korenite promene društva u kome živimo. Jedino anarho-sindikalizovane mase mogu ostvariti slobodu za sve.

Buržoaski mediji, stubovi trulog poretka pod kojim tavorimo, sada pod kontrolom «antimiloševićevaca» u najboljem Miloševićevom maniru pronalaze nove «strance» koji «vršljaju po Srbiji» sa navodnom namerom destabilizacije našeg društva. Policijskim metodama, našem radništvu isuviše dobro poznatim, perjanice žutog novinarstva pokušavaju objasniti štrajkove u Srbiji «najezdom alterglobalista» iz «sveta». Kao da u Srbiji radnice i radnici ne znaju same/i kako da se bore za svoja prava, kao da u Srbiji nema razloga za svakodnevne blokade, štrajkove i okupiranja fabrika.

Novinari u službi gazda pronalaze navodni Centar i izvor štrajkova u anti-globalističkom kampu u predgrađu Beograda ili u fiktivnoj međunarodnoj mreži sitnih buržuja (PGA), ne želeći da shvate da ne postoji jedan Centar radničkog otpora. Svaka radnica i svaki radnik, koji su svakodnevno pljačkani, ubijani kriminalnim uslovima rada i porobljeni životom u društvu Autoriteta i Kapitala predstavlja jedan centar otpora. Svi ti centri, rasuti po fabrikama, rudnicima, firmama i poljima Srbije, polako shvataju da imaju zajednički problem, zajedničke dahije, i ubrzano rade na stvaranju zajedničkog, decentralizovanog ali veoma dobro organizovanog odgovora na svet ropstva. Materijalni uslovi su ti koji anarho-sindikalizuju radničke mase u Srbiji.

Istina je da je Sindikalna konfederacija Anarho-sindikalistička inicijativa organizovala susret radnika i radnica EDB-a, koji su svoj štrajk već ranije najavili, sa članovima anarho-sindikalističkih i anarhističkih radničkih organizacija iz čitavog sveta. Susret je rezultirao dogovorom o stavljanju solidarnosti u praksu – oko stotinu radnika i radnica iz Evrope se pridružilo štrajku radnika EDB-a, noseći transparent sa natpisom koji oslikava vašan segment naše borbe: «Međunarodna radnička solidarnost». Transparent ispisan na srpskom, grčkom, bugarskom, engleskom i španskom jeziku.

Štrajkovi koji bukte širom Srbije su proizvod akumuliranog gneva napaćenog i opljačkanog radništva. Mi znamo da je mržnja prema nepravdi i ropstvu uvek praćena ljubavlju prema slobodi. U takvoj situaciji radikalizovano radništvo je izvršilo pritiske na sindikalne birokrate, koji ni u ovako teškoj situaciji nisu odustali od svoje kolaboracije sa gazdama i državnim strukturama. Primer radnika i radnica iz Kostolca, koji su preuzeli svoj sindikat od potkupljenih birokrata najrečitije govori tome. Sada je potrebno stvoriti nove sindikalne strukture, zasnovane na direktno-demokratskim principima kolektivnog odlučivanja, koje će sprečiti ponovnu pojavu birokratske klike.

Glavešine «sindikalnih» centrala, Čanak i Smiljanić, zaboravivši sve svoje međusobne razmirice su pred udarom besnog radništva shvatili da je ovim, istinskim, sindikalnim delovanjem njihova pozicija amortizera radničkog gneva dovedena u pitanje. Stoga su uglas krenuli da upozoravaju na anarho-sindikate koji žele da unište, njima toliko drag, kapitalizam i uspostave komunizam. Srećom, radništvu su dobro poznati efekti «rada» Branislava Čanka i Miljenka Smiljanića, kao što mu je dobro poznat i kapitalizam, tako da oni nikoga ne uspevaju da prevare ili zaplaše svojim budalaštinama.

Sindikalna konfederacija Anarho-sindikalistička inicijativa će nastaviti, kao u slučaju štrajka EDB-a i štrajka radništva Kostolca, da pruža potpunu podršku svim radikalnim sindikalnim akcijama, te će nastojati da ostvaruje kontakte, stvara veze i infrastrukturu potrebnu za ostvarivanje konačnog obračuna između nas robova i naših gospodara. Obračun, globalnu slobodarsku revoluciju, koji će slomiti kičmu državi i kapitalizmu!

Dole država i kapitalizam – živeo samoupravni slobodarski komunizam!
Živeo međunarodni anarho-sindikalistički pokret!

U Novom Sadu/Beogradu
06. 08. 2004.

Sekretarijat Sindikalne konfederacije Anarho-sindikalistička inicijativa