Huan Garsija Oliver

Reus, 1902 – Gvadalahara (Meksiko) 13.07.1980. Pripada maloj grupi najistaknutijih članova CNT-a. Izuzetno popularna ličnost koja je imala odane prijatelje, ali i mnoge neistomišljenike zbog svog naizgled avangardnog shvatanja revolucije i zbog svog revizionalizma tokom ratnih i posleratnih godina; u svakom slučaju, reč je o borcu izuzetnog karaktera koji nije bežao od svojih odgovornosti.

Potiče iz radničke porodice, s jedanaest godina radi u vinskoj laboratoriji, a zatim kao šegrt za kuvara i kelnera (zanimanje kojim se najčešće bavio). Nalazi se u Barseloni 1917. godine, a naredne u Monseratu; učlanjuje se u udruženje kelnera La Alianza (Savez) i priključuje se anarhistima (učestvuje u osnivanju esnafskog sindikata i njegovom priključenju CNT-u, iako je neposredno pre toga bio na kratko u UGT-u); u to vreme deluje sa grupom Regeneración (Riko, Bover, Roma, Pons, Alberić) koju predstavlja na GGAA-ovom FL-u (Bandera negra - Prim.prev. Crna zastava ). Nakon što je završio u zatvoru zbog organizovanja štrajka odlazi u Reus gde ga šalje CNT s ciljem da radnike iz te oblasti uvede u sindikat i u tome postiže ogroman uspeh (uz podršku radnih grupa, 1920); naredne godine je bio zadužen za lokalni komitet u Taragoni da bi se krajem iste godine našao u zatvoru.

Kao član grupe Los Solidarios učestvuje u brojnim akcijama od 1922; te iste godine prisustvuje konferenciji u Saragosi i sastanku u mestu Las Planas (na kome je zatražio da se napadne vlast i kritikovao Segijev reformizam) i suočava se sa materijalnim problemima tokom boravka u Valensiji i u okrugu Barselone. Pojavljuje se kao predstavnik Reusa 1923. na PRS-u i sa Askasom razrešava slučaj Lagija (naoružanog napadača iz uprave) u Manresi; te iste godine izabran je za delegata anarhističke grupe pred nacionalni štrajk (suprotstavio se nacionalnom komitetu CNT-a); prisustvuje plenarnoj sednici u Sabadelju (maja 1924), hapse ga i zatvaraju na godinu dana; prelazi u Francusku, živi u Parizu gde radi kao lakirer sa Migelom, Arojom i Peres Kombinom, ali i sa članovima Los Solidarios sa kojima priprema atentat na Musolinija (od koga se odustalo zbog greške Italijana) i na Alfonsa XIII (zbog koga se morao skrivati uz pomoć Aurelija Fernandesa i Manuela Peresa); kasnije će se nastaniti u Belgiji sa Aurelijem Fernandesom; godine 1926. prisustvuje anarhističkom kongresu u Marseju, koji je napustio nakon što je odbačen njegov predlog pakta sa Masijeom - Macià (on će tvrditi da je odbio da uđe u pakt sa njim); te 1926. vraća se u Španiju (jedan konfuzan period, budući da neki drugi izvori tvrde da se 1925. već nalazio u zatvoru u Burgosu) kada je uhapšen u Navari krajem godine, osuđen u decembru 1928. na deset godina i poslat u zatvor u Burgos gde boravi do 1931.

Tokom Republike direktno se suprotstavlja pokretu Tridesetorice, brani revoluciju na kongresu Konzervatorijuma (gde učestvuje kao delegat Alforhe, Dosaigvasa, Reusa, Riudekolsa, Riudekanjesa) i bori se protiv FNI-ja, pored toga što je bio zadužen za generalni sekretarijat FAI-ja; učestvuje na mitinzima (u januaru i februaru 1936. sa Ortisom u Viću i Igvaladi) i zasedanjima, hapse ga i zatvaraju, a na zahtev CNT-ovog katalonskog CR-a posvećuje se pripremama januarskog ustanka 1933; kasnije će postati urednik časopisa CNT (do njegovog zatvaranja 1934), član komiteta za odbranu Barselone i Katalonije i teoretičar i praktičar ustaničkog revolucionarnog delovanja. Prisustvuje kongresu 1936. na kome izlaže teze o sindikalnom ujedinjenju i liberterskom komunizmu (na zasedanjima radničkog sindikata Barselone prihvaćen je njegov predlog o stvaranju paravojne organizacije nasuprot Durutijevim tezama o gerili) i mitinguje sa Toresom i Monsenijem u Sevilji u maju mesecu. Bio je ključni faktor u porazu fašista u Barseloni (jula 1936), nekoliko dana kasnije na regionalnoj plenarnoj sednici brani ideju „ići na sve“ (odnosno ideju anarhističke diktature), koja nije privaćena, ali mu je s druge strane potvrđeno mesto u komitetu milicija.

Učestvuje u osnivanju Narodne ratne škole i Škole za borce i organizuje grupu Los Aguiluchos (Mladi orlovi) sa kojma se borio u Aragonu (jul-avgust 1936); zatim postaje savetnik za odbranu Generalitata, ministar pravde (novembra 1936) a odmah zatim se našao na čelu javnih službi Katalonije (jun 1937); takođe, član katalonskog CP-a, tvorac (i istaknuti član) Izvršnog komiteta CNT-FAI-FIJL-a aprila 1938. (o kome se dosta raspravljalo). Nakon pada Katalonije prelazi francusku granicu u januaru 1939. gde će biti glas MLE-ovog CG-a da bi zatim uz pomoć SAC-a otišao za Švedsku. Tokom 18 meseci provedenih u Švedskoj održava intezivnu korespondenciju sa mnogima, posebno sa Hoverom, Vivankosom i Domenećom i predlaže stvaranje političke partije (POT-a), od čega se brzo odustalo. Preko Rusije odlazi za Ameriku, u Meksiko, gde će provesti mnoge godine (od januara 1941). U zemlji Asteka nastavlja sa svojim konfederalnim aktivnostima: brani antifrankovsko republikansko jedinstvo (predlog iz aprila 1942, pruža podršku UDE-u i ANC-u) što dovodi do raskola unutar meskičkog CNT-a (1942. izabran za sekretara katalonskog CNT-a) i zanima ga učešće u vladi Giral (bio je spreman da preuzme jedno ministarstvo ukoliko bi se čitava vlada obavezala da se pojavi u Madridu i preuzme vlast u ime republike); prolazi kroz materijalne poteškoće i gleda kako se CNT polagano raspada.

Sedamdesetih godina, sa ponovnim ujedinjenjem, vraća se u Evropu kao član DI-ja, koji ubrzo napušta uveren u njegovu neoperativnost. Nakon Frankove smrti zadržava svoju rigidnost i karakter: odbija da primi ministarsku penziju ukoliko mu se neisplate zaostaci. Nije se pokajao zbog učešća u vladi, ostao je pri tome da su stroga disciplina i militarizacija poželjni, kao i otvaranje fronta u Maroku, a za poraz 1939. okrivio je ideološke skrupule. Smatra se najboljim govornikom svoga vremena, koji je uživao izuzetnu popularnost među mladim liberterima.

Njegovi članci se mogu pročitati u časopisima CNT, El Luchador, Tierra y Libertad, Umbral itd. Autor je sledećih dela: „Topot koraka“ (El eco de los pasos – Barselona, 1978; sjajni memoari), „Razgovor sa Huanom Garsija Oliverom“ (Entrevista con Juan García Oliver – Madrid, 1990), „Međunarodni fašizam i španski antifašistički rat“ (El fascismo internacional y la guerra antifascista española – Barselona, 1937), „Moje rukovodstvo ministarstvom pravde“ (Mi gestión al frente del Ministerio de Justicias – Valensija, 1937).

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.