Isak Amestoj Puente

1896-1936. Ubijen verovatno u kanjonu Pankorbo. Gimnaziju je završio kod Jezuita iz Ordunje i Vitorije (1911), a medicinu u Valjadolidu i Santijagu de Komposteli (do 1918.) Svoju profesiju obavljao je u Siruenji, Virhali i Maestu. Bio je odgovorni lekar vladajuće partije na više lokacija i kao takav, sekretar-inspektor u gradjanskoj skupštini. U Maestu ostaje sve do hapšenja i kasnijeg ubistva, ističući se svojom humantarnošću. Ne zna se tačan datum njegovog pristupanja anarhističkim strujama, ali sa sigurnošću se može utvrditi njegovo prisustvo u ovom pokretu počev od 1929. godine, (pomaže progonjenima iz Vere i Bidaskoe). U to vreme počinje da sardjuje sa štampom slobodarskog pokreta, i njegov potpis (poznati pseudonim Seoski lekar), postaje prepoznatljiv preko medicinskih članaka (najviše o zdravstvenoj prevenciji i seksualnom obrazovanju), i to na poseban način u časopisu Estudios (Studije).

1930. godine dolazi do važnog dogadjaja: čim je Dijego de Rivera razrešen dužnosti, Puente je imenovan je za provincijskog poslanika Alave, što je bila funkcija koju je morao da prihvati, te je prisustvovao prvom sastanku (februara) na kome mu se dodeljuje šest komisija: iako je odbio da prisustvuje kasnijim sastancima, neki anarhisti, kao što je Garsija Oliver, oštro su kritikovali njegov stav kao da je to značilo Puentov prelazak ka reformizmu, što je zaključak koga su opovrgnule činjenice koje će uslediti. U periodu republike njegova figura dobija primetan značaj u na polju zalaganja za slobodu zbog njegovih tekstova u štampi, publikacija o naučnim temama, i specifično anarhistickih aktivnosti, što i objašnjava da se samo radilo o blaćenju njegove licnosti (bio je i hapšen aprila 1932.). 1931. je predložio stvaranje odseka za zdravstvo pri CNT-u, što je i uspeo posle kongresa novembra meseca 1931. zajedno sa Augustom Alkrudom.

1933. godine, jedan od istaknutih članova FAI-a mu nalaže da sastavi natpis o konceptu slobodarskog komunizma i krajem godine se uključuje u nacionalni revolucionarni komitet u kome je bio zadužen da pokrene pobunu u Aragonu i Riohi, prihvatajući zahteve čelnika FAI-a da napusti svoje obaveze i poslove. Nakon što je pobuna ugušena, bio je zatvoren u Saragosi i Burgosu sve do maja 1934. kada je oslobodjen, po nekima tako što je nestao sudski zapisnik (sumnja se da se upravo grupa anarhista pobrinula za to), a po drugima tako što je bio pomilovan. Iako nije baš bio ljubitelj mitinga i sastanaka (nije prisustvovao na kongresima 1931. i 1936.), bio je vidjen u Madridu (novembra 1931.) na kongresu stvaranja Nacionalne Federacije za jedinstven zdravstveni sindikat. Nakon što je oslobodjen nastavio je sa svojim poslom lekara u Alavi, kao i sa širenjem svojih medicinskih i društvenih aktivnosti. U to vreme uživao je veliki ugled i treba reći da je na kongresu u Saragosi preuzet velik deo njegove teze o slobodarskom komunizmu. Nakon pobede fašista, jula meseca 1936. u Alavi, uhapšen je i ubijen, bez ikakvog sudskog procesa (nakon što je već bio mrtav, sud iz Burgosa ga je osudio na smrt). Dela koja je za sobom ostavio kao pisac i lekar, malo su proučavana, ali može se reći sledeće: redovno je pisao za časopise Estudios i Iniciales (Studije i Inicijali), bio je progresivnih shvatanja kao seksolog, zastupnik prirodne i preventivne medicine. Kao teoretičar anarhizma, zapamćen je kao autor veoma čitanog teksta o slobodarskom komunizmu, koji po Levalovom mišljenju potcenjuje važnost ekonomije. Njegovi tekstovi su prisutni u mnogim publikacijama, a neke od njih su: Akcija, CNT, Krisol, Probudite se, Studije, Etika, Inicijali, Nemiri, Oslobodjenje, Iberijska medicina, Nervio, Orto, Plava ptica, La Revista Blanka, Revista Unica, El Sembrador, Ljudska Solidarnost, Radnička Solidarnost, Solidarnost, Nova Vremena, Zemlja i sloboda, itd

Autor je i mnogih brošura: Alpinizam (Vitorija 1925.); Beleške o slobodarskom komunizmu (Barselona 1932.); Kako izlečiti seksualnu impotenciju; Slobodarski komunizam, mogućnosti njegove realizacije u Španiji (Valensija 1933. kasnije pod naslovom: Ciljevi CNT-a. Slobodarski komunizam; Barselona 1933, 1935.); Praktični saveti za izbegavanje zaraze veneričnim bolestima, Embriologija, Divulgacija (Valensija 1927.); Groznica (Valensija, drugo izdanje 1936.); Individualna ili lična higijena (Valensija 1930.); Higijena, zdravlje i bakterije (Valensija); Ekonomska nezavisnost, sloboda i vladavina pojedinca (Barselona 1935.); Mučenici CNT-a (Barselona 1932. sa Lopes Martinesom); Menstruacija, njeno značenje i higijena, Bakterije i infekcija (Valensija 1931.); Kontraceptivni metodi, Naučni okultizam abortusa (1935.); Da li sam delikvent ako tako mislim? (Logronjo); Narode, Vlada je tvoj neprijatelj (Valensija 1931.); Društvo koje dolazi. Anarhistički komunizam (Barselona 1932.); Lečenje groznice, naučno-prirodna znanja dostupna svima. Lečenje seksualne impotencije (Valensija 1935.); Prednosti i mane kontraceptivnih metoda (Barselona 1936.) Pisao je i prologe za dela Devaldesa, F. Kara, Segare i R. Sansa.

U nastavku, rezimiraćemo njegov tekst o slobodarskom komunizmu. Ovaj tekst sastoji se iz pet delova i zaključka. U prvom delu “Protiv predrasuda”, izlaže se koncept slobodarskog komunizma: (organizacija društva bez Države i privatne svojine koje treba da se ostvari preko sindikata i slobodne opštinske vlasti, što su entiteti koji treba da predstavljaju kako kolektivnu tako i individualnu ideju.), i smatra da je ropstvo nešto najgore po društvo, a ono se manifestuje siromaštvom, zbog čega je Država gora od eksploatišućeg kapitalizma; pored toga, u manifestu piše da čovek ima potrebu da zadovolji svoje ekonomske potrebe i da bude slobodan. Pored ovih napomena, Puente opovrgava seriju predrasuda koje vladaju u društvima a to su: prolazni karakter krize kapitalizma, pretpostavku da je slobodarski komunizam pojednostavljeno rešenje svojstveno neznalicama, potrebu za intelektualnom avangardom, pripisivanje anarhistima prezira prema umetnosti, kulturi i nauci, nemogućnost da se organizuje novo društvo, lošu poziciju znanja i iskustva, verovanje u političke vodje, posredovanje političara.

U drugom delu, “Ekonomska organizacija društva”, jasno suprotstavlja ‘političku organizaciju’ ‘sindikalnoj organizaciji’, koju brani jer je jedina u stanju da okupi svo društveno bogatstvo i da učini opštom obavezu da svako doprinese proizvodji u skladu sa svojim trudom i stavom. Potvrdjuje da sve ono što nije u domenu ekonomske aktivnosti ili funkcije ostaje na milost privatne inicijative. Medju odlikama koje daje sindikalnoj organizaciji, (i suprotstavlja političkoj), ističu se sledeće: hijerarhija počinje od osnove, proizvodjači su u posebnoj kategoriji, skupštinsko uredjenje, sloboda svakog kolektiva da uredjuje svoje aktivnosti i pitanja, inicijativa se daje profesionalnim organizacijama, realizuje se demokratija.

Treći deo “Bogatstvo i rad” pokazuje nepravdu koju podrazumeva raspodela bogatstva i rada. U četvrtom delu “Ekonomske mogućnosti naše zemlje” pokazuje da zemlja ima mogućnosti da preživi (nudi kratak prikaz nacionalne ekonomije), pred bojkotom inostranih sredstava, u slučaju da dodje do triumfa slobodarskog komunizma. Isto tako veruje da će zemlja znati da se suprotstavi ukoliko dodje do eventualne invazije kapitalističkih zemalja. Peti deo “Realizacija slobodarskog komunizma”, govori o njegovoj realizaciji na selu i u gradu. U slučaju sela, rešenje nalazi u pokretanju opštinske vlasti koja bi bila skupštinski uredjena, zajednička svojina. U gradovima, središte bi bio sindikat čija vladavina počiva na skupštini proizvodjača. Pored toga govori da će ekonomsko udruživanje obavezati pojedinca na saradnju, ali ovakvo udruživanje nikad ne treba da bude nametnuto od strane nekih autoriteta jer bi to bio početak autoritarnosti i birokratije. Takodje veruje u povoljnost nacionalnih udruga za pitanja industrije. U zaključku opisuje da je ekonomsko udruživanje jezgro društva i da treba da bude jedini ‘instrument’ kolektiva nad pojedincem. Sve druge aktivnosti (kulturne, umetničke, naučne) moraju ostati na marginama društvene kontrole, i u rukama onih grupa koje su potpuno posvećene svom radu u tim oblastima. Upravo u aktivnostima koje ostaju izvan obaveznog rada, Puente vidi seme jednog drugačijeg društva, onog za koje se anarhizam zalaže, i propagira da čim se uspeju zadovoljiti potrebe društva, biće nepotrebno ekonomsko tutorstvo organizacija nad pojedincima.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.