Anarhija je majka Poretka

Kada su osiromašeno radništvo Srbije i milion njihovih kolega evidentiranih na spisku biroa rada shvatili kako im malo mogu pomoći vozači viljuškara i magacioneri, u slobodno vreme zaduženi za nabavku polutki na više rata, organizovanje prvomajskih uranaka ili letovanja u vansezonskom periodu, u prvi plan su počeli da izbijaju radikalni oblici neformalnog sindikalnog udruživanja. Stoga i ne čudi najava da će Sindikalna konfederacija “Anarhosindikalistička inicijativa"(ASI) sutra svoju filijalu osnovati i u Novom Sadu.

Medijski sve prisutniji srpski anarhisti kao svoj osnovni cilj navode borbu za društvo individualnih i kolektivnih sloboda i raskidanje sa svim oblicima autoritarnog načina organizovanja. Među tim ovdašnjim slobodarskim komunistima su, između ostalih, i Tadej Kurepa, Ratibor Trivunac i Silvija DŽunja, koji našem listu otkrivaju ciljeve i metode sindikalnog organizovanja.

Kako i dolikuje anarhistima, oni nemaju hijerarhijsku strukturu - oni su drugovi i drugarice, članovi i članice, a ne lideri sindikata, kako javnost katkad ume da protumači njihovo medijsko eksponiranje.

Slobodarski komunizam

Elem, priča, zapravo, kreće od novih generacija anarhista u Srbiji, koji su devedesetih bili deo antiratnog pokreta. Pošto je anarhizam prilično elastična etiketa, za koju se lepe ranorazni ljudi zbog ezoteričnog prizvuka, s vremenom je ta ideja okupljale manje, politički nedovoljno profilisane grupe, iznikle uglavnom iz supkulturnih pokreta, poput panka. Takvo usmerenje anarhosindikalistima nije odgovaralo, te su početkom 2000. pokušali da formiraju organizaciju koja je orijentisana ka klasnoj borbi, sa anarhosindikalizmom kao osnovnim metodom borbe, a sve zarad obaranja tranzicionog fašizma u zemlji.
"Anarhija je slobodarski komunizam, društvo ravnopravnih slobodnih individua i kolektiva koji funkcionišu po principu ’svakom prema potrebama, svako prema mogućnostima’, baziranom na konceptu samoupravljanja. To samoupravljanje, za razliku od prakse titoističkog režima, nije stavljeno u kontekst državne i partijske kontrole. Mislimo na bezvlašće, ali ne i na haos. Niko tobom ne vlada, 'anarhija je majka poretka', ali ne hijerarhijskog”, kažu naši sagovornici i dodaju da se nalaze na radikalno-levoj poziciji, suprotstavljenoj gazdama, ekstremnoj desnici (desnici uopšte) i kleronacionalistima "zavučenim po manastirima i u vladi".

Kakvu, onda, državu stvoriti permanentnom revolucijom? Da se oni pitaju, države ne bi ni bilo. Čovek ne može biti slobodan ukoliko celo društvo nije takvo, a anarhosindikat je slika novog društva kakvo oni žele da ostvare. Radnički saveti će upravljati radnim mestima, sindikati se formiraju na nivou celokupnog radnog mesta, a ne po strukama, jer svako je preduzeće jedna ćelija, pojedinci ne nose zasluge za učinkovitost preduzeća, već samo kolektiv.

Marks u rukama

Posebno su kivni na uveravanja da je današnje društveno uređenje vrhunac civilizacije. Po njima, društvo se nalazi u bizarnom sistemu privatnog vlasništva, a prava istorija čovečanstva će početi tek kada se uđe u društvo slobodnih, ravnopravnih ljudi koji će međusobno sarađivati, ne zbog novca i ličnih interesa, već radi opšteg dobra. U praksi to izgleda ovako: bavljenje politikom u antičkom smislu reči, radeći opšte poslove. Ekonomijom bi, pak, upravljali radnički saveti - jasno, u fabrikama i preduzećima.

"Naši sindikati će u trenutku socijalne revolucije preuzeti kontrolu nad radnim mestima i stvoriti radničke savete koji će nastaviti proizvodnju. Na političkom nivou biće to komšijsko organizovanje, na nivou mesne zajednice možda, kao osnovni oblik kontrole životnog prostora, a dalje povezivanje biće na konfederalnom principu. Funkcionisanje ekonomije usmereno je prema potrebama društva. Ceo sistem, koji se bazira na hijerarhiji, urušiće se", tvrde anarhisti.

Šta nas čeka kada počne revolucija? Biće ukinuti privatno vlasništvo, princip autoriteta, te sve institucije koje se baziraju na njemu, a samim tim i država. Upitani da li to ima smisla, budući da je samoupravljanje u SFRJ već imalo šansu, "asijevci" kažu da mi nismo imali pravo samoupravljanje. Kada je postalo jasno da partijske birokrate zapravo upravljaju svim, onda je puklo. Zato je anarhistička revolucija ona prava, korenita, stalna promena, gde uvek ima nešto da se promeni i prevaziđe. Omiljena literatura su im dela Kropotkina, Marksa, Pjažea, s opaskom da su i takve ideje bile plod jednog prošlog vremena, samim tim podložne stalnim promenama.

Član ASI može da bude bilo koji radnik ili radnica, bez obzira na političko ili filozofsko uverenje, ali neka ograničenja postoje. Član ne može da bude u poziciji da zapošljava i otpušta radnike, ne mogu to da budu ni osobe koje su strukovno vezane za oružje (policija, profesionalna vojska, obezbeđenje), kao ni menadžeri, članovi političkih partija i crkveno aktivni ljudi. Saznajemo da u sindikat dolaze ljudi koji nisu anarhisti, već "ih vuče to što su naše metode borbe ono u čemu se prepoznaju, vide da će na taj način najpre ostvariti svoja prava".

Crkva je na strani vladajuće klase

Kada se pojave u medijima, radnici su prijatno iznenađeni, rekoše nam kamaradi. Posle emisije "Klopka", gde su bili među gostima, dešavale su se scene poput one "kada ljudi izleću iz pekara i viču da upravo sad osnivaju sindikat u pekari". Međutim, mnogi radnici se, kažu, plaše da će im se nešto desiti ako se priključe ASI-ju, jer "kapitalizam je sistem baziran na strahu” - sve se zasniva na zastrašivanju i podeli radništva.

Interesantna je njihova teorija o tome kako naše gazde pokušavaju da slome otpor reformama antiegalitarizmom. Po sociološkom istraživanju zrenjaninskog Centra za razvoj civilnog sektora, zaključuje se da u narodu postoji egalitarni duh i da ga vlast mora uništiti, budući da je to osnovna prepreka tranziciji. Vlast to čini okrećući izbeglice protiv starosedelaca, nezaposlene protiv zaposlenih, Srbe protiv Hrvata, heteroseksualce protiv gej populacije - iznose naši sagovornici.
Ni o crkvi nemaju bolje mišljenje. Osim što veruju da je bazirana na pogrešnoj pretpostavci postojanja višeg bića, u šta ASI ne zalazi, crkva ima za cilj jačanje duha autoriteta i uvek se nalazila na strani vladajuće klase. Ovu tvrdnju, između ostalog, po njima potkrepljuje saradnja SPC i Udruženja industrijalaca i preduzetnika, kao i postojanje "proširenog Sinoda crkve", gde sede najveći “dobročinitelji” iz “Delte, BK i engleske ljotićevske emigracije".

Anarhisti potpuno podržavaju, i kao svoje metode borbe čak zastupaju blokade puteva i kada nezadovoljni radnici okupiraju radna mesta. I ne samo to, nego i učestvuju u svim štrajkovima i radničkim akcijama u Srbiji. NJihove nesuđene kolege iz Saveza samostalnih sindikata, UGS “Nezavisnost” i ASNS ih se listom odriču. No, tvrde, komunikacija zapravo ne postoji jedino s „birokratskim rukovodstvom“ zvaničnih sindikata, dok postoje veze sa radikalnim grupama unutar tih sindikata. "Sindikalne birokrate se stalno svađaju međusobno, jedino su složni kada nas napadaju", ističu u ASI.

Bilo kako bilo, danas se anarhisti bore da registruju svoj sindikat. "Opasni ste po državu", kažu im u Ministarstvu rada, iako se u njihovoj programskoj deklaraciji ne zagovara nasilje. Tek, ukoliko ih i drugi put odbiju, u “Anarhosindikalističkoj inicijativi" obećavaju da će sa drugovima i drugaricama iz celog sveta organizovati protest, kako ispred Ministarstva, tako i ispred naših konzulata i ambasada u svetu. Nek’ se zna!




Igor Mihaljević