DEKLERACIJA PRINCIPA I CILJEVA

MEĐUNARODNOG UDRUŽENJA RADNIKA I RADNICA

Vekovima stara bitka između eksploatatora i eksploatisanih je uzela zastrašujuće razmere. Svemoćni kapital ponovo podiže svoju monstrumsku glavu. Uprkos unutrašnjim borbama koje razdiru kosmopolitske menadžerske i buržoaske klase, ove snage su stvorile jake veze koje im omogućavaju da se sa još više jedinstva i moći bace na proletarijat i da ga lancima prikuju za trijumfalne kočije Kapitala.

Kapitalizam se organizuje i pomera od defanzivne pozicije, u kojoj se nalazio, ka strategiji napada na radničku klasu na svim frontovima. Ova ofanziva ima duboke korene u veoma specifičnim razlozima: u konfuziji ideja i principa u redovima radničkog pokreta, u nedostatku jasnih smernica i dogovora o trenutnim i budućim ciljevima radničke klase i podeli radničke klase na nebrojene frakcije; ukratko, u slabosti i neorganizovanosti radničkog pokreta.

Može postojati samo jedan odgovor na ovaj neumoljiv međunarodni napad svih vrsta eksploatatora: neposredno organizovanje proleterske armije u borbenu strukturu koja okuplja u svojim nedrima sve revolucionarne radnice i radnike svih zemalja; stvarajući sa njima granitni blok o koji će se svaki kapitalistički manevar razbiti i koji će naposletku, usled naše težine, biti smrvljen.

Ovaj pokret za emancipaciju ne može prihvatiti politiku onih tendencija u radničkom pokretu koje teže harmoniji između kapitala i rada; želeći međunarodni mir sa kapitalizmom i inkorporaciju u buržoasku državu. Takođe, ovaj emancipatorni pokret, ne može prihvatiti one pravce koji propagiraju principe diktature proletarijata, budući da su oni u suprotnosti sa ciljem stvaranja društva baziranog na najvećoj mogućoj slobodi i dobrobiti za sve, što je na kraju krajeva cilj svih svesnih radnika i radnica.

Protiv ofanzive Kapitala i političara svih boja, svi revolucionarni radnici i radnice sveta moraju stvoriti autentično Međunarodno udruženje radnika i radnica, čiji će svi članovi i članice znati da će emancipacija radničke klase biti moguća jedino onda kada radnice i radnici, kao proizvođačice i proizvođači, uspeju da se, u svojim ekonomskim organizacijama, pripreme za preuzimanje zemlje i fabrika i stvore uslove da njima upravljaju zajedno, na način koji će omogućiti nastavak proizvodnje i društvenog života.

Uzimajući u obzir ovu perspektivu i ovaj cilj, dužnost je radnika i radnica da učestvuju u svim akcijama koje vode ka revolucionarnoj transformaciji društva, uvek idući napred ka našem krajnjem cilju. Moramo raditi na tome da se naša snaga oseti u ovom delovanju, uvek težeći ka tome da našem pokretu, kroz propagandu i organizaciju, pružimo neophodna sredstva za istiskivanje naših protivnika. Isto tako, kada god smo u prilici, moramo omogućiti spoznaju našeg društvenog sistema kroz modele i primere, a naše organizacije moraju izvršiti, u granicama svojih mogućnosti, najveći mogući uticaj na druge tendencije kako bi one bile integrisane u našu borbu, koja je zajednička borba protiv svih etatističkih i kapitalističkih neprijatelja, uvek držeći u pameti vreme i mesto, ali ostajući verni ciljevima pokreta za radničku emancipaciju.

1. Bazirajući se na klasnoj borbi revolucionarni sindikalizam teži da ujedini sve radnike i radnice u borbene ekonomske organizacije, koje se bore za slobodu od dvostrukog jarma kapitala i Države. Njegov cilj je reorganizacija društvenog života na bazi slobodarskog komunizma kroz revolucionarnu akciju radničke klase. Budući da su samo ekonomske organizacije proletarijata u stanju da ostvare ovaj cilj, revolucionarni sindikalizam se obraća radnicima i radnicama kao proizvođačima, stvaraocima društvenog bogatstva, želeći da pusti korenje i da se razvije među njima, nasuprot modernim radničkim partijama, koje proglašava nesposobnim za ekonomsku reorganizaciju društva.
2. Revolucionarni sindikalizam je zakleti neprijatelj svih društvenih i ekonomskih monopola, i teži njihovom ukidanju stvaranjem ekonomskih zajednica i administrativnih organa, vođenih od strane radnica i radnika na poljima i u fabrikama, koje/i će stvoriti sistem slobodnih saveta bez potčinjavanja bilo kom autoritetu ili političkoj partiji, bez izuzetka. Kao alternativu politici Države i partija, revolucionarni sindikalizam predlaže ekonomsku reorganizaciju proizvodnje, zamenjujući vladavinu čoveka nad čovekom administrativnim rukovođenjem poslovima. Sledstveno tome, cilj revolucionarnog sindikalizma nije osvajanje političke moći, već ukidanje svih funkcija Države u životu društva. Revolucionarni sindikalizam smatra da zajedno sa nestajanjem monopola nad vlasništvom, mora nestati i monopol dominacije i da nijedan oblik Države, pod bilo kojom maskom, ne može biti instrument ljudskog oslobađanja, već da će Država, naprotiv, uvek stvarati nove monopole i nove privilegije.
3. Revolucionarni sindikalizam ima dvojaku ulogu: da vodi svakodnevnu revolucionarnu borbu za ekonomski, socijalni i intelektualni napredak radničke klase u okvirima današnjeg društva, i da obrazuje mase tako da budu spremne da nezavisno upravljaju procesima proizvodnje i distribucije kada dođe vreme za preuzimanje svih elemenata društvenog života. Revolucionarni sindikalizam ne prihvata ideju da se organizacija društvenog sistema, baziranog isključivo na klasi proizvođača, može sprovesti državnim dekretom i smatra da se do nje jedino može doći zajedničkom akcijom svih fizičkih i intelektualnih radnika i radnica, u svakoj grani industrije, radničkim samoupravljanjem, u kome je svaka grupa, fabrika ili grana industrije nezavisni član većeg ekonomskog organizma, i koje sistematski vodi proizvodnju i proces distribucije u skladu sa interesima zajednice, prema dogovorenom planu i na bazi saglasnosti.
4. Revolucionarni sindikalizam se protivi svim organizacionim tendencijama inspirisanim centralizmom Države i Crkve, budući da one mogu služiti jedino produžavanju života Države i autoriteta, i sistematskom gušenju duha inicijative i nezavisnog mišljenja. Centralizam je veštački način organizovanja koji podčinjava takozvane niže klase onima koji tvrde da su superiorni, i tako u rukama nekolicine ostavlja poslove cele zajednice – jedinka se pretvara u robota kontrolisanih gestova i pokreta. U centralizovanoj organizaciji, dobro društva je podređeno interesima nekolicine, raznovrsnost je zamenjena uniformnošću, a lična odgovornost je zamenjena oštrom disciplinom. Sledstveno tome, revolucionarni sindikalizam zasniva svoju društvenu viziju na širokoj federalističkoj organizaciji, organizovanoj odozdo nagore, koja objedinjava sve snage u svrhu zaštite zajedničkih ideja i interesa.
5. Revolucionarni sindikalizam odbija sve parlamentarne aktivnosti i svaku kolaboraciju sa zakonodavnim telima, zato što zna da čak i najslobodniji glasački sistem ne može omogućiti nestajanje jasnih kontradiktornosti u samoj srži današnjeg društva i zato što parlamentarni sistem ima samo jedan cilj: da vladavini društvene nepravde i laži da privid legitimnosti.
6. Revolucionarni sindikalizam odbija da prizna sve političke i nacionalne granice, koje su stvorene proizvoljno, i proglašava takozvani nacionalizam samo religijom moderne Države, iza koje su skriveni materijalni interesi imućnih klasa. Revolucionarni sindikalizam priznaje samo ekonomske razlike, bilo regionalne ili nacionalne, koje stvaraju hijararhije, privilegije i sve vidove ugnjetavanja (zbog rase, pola ili bilo koje lažne ili stvarne razlike), i u duhu solidarnosti brani pravo svih ekonomskih grupa na samoopredeljenje.
7. Iz istog razloga, revolucionarni sindikalizam se bori protiv militarizma i rata. Revolucionarni sindikalizam zastupa anti-ratnu propagandu i zamenu stajaćih vojski, koje su samo instrumenti kontra-revolucije u službi kapitalizma, radničkim milicijama, koje će, tokom revolucije, biti kontrolisane od strane radničkih sindikata; on takođe traži bojkot i embargo na sve sirovine i proizvode neophodne za vođenje rata, sa izuzetkom zemalja u kojima su radnice i radnici u toku socijalne revolucije, u kom slučaju bi mi trebalo da im pomognemo u odbrani revolucije. Na kraju, revolucionarni sindikalizam predlaže preventivni i revolucionarni generalni štrajk kao način za suprotstavljanje ratu i militarizmu.
8. Revolucionarni sindikalizam razume potrebu za proizvodnjom koja neće štetiti životnoj okolini. On pokušava da smanji upotrebu neobnovljivih resursa i koristi, kada god je to moguće, obnovljive alternative. On ne priznaje neznanje kao izvor današnje krize životne okoline, već žeđ za zaradom. Kapitalistička proizvodnja nije u stanju da zaštiti okolinu i uvek traži način da umanji troškove da bi došla do većih zarada koje joj omogućavaju da preživi. Jednom reči, svetska kriza prouzrokovana dugovanjima je toliko ubrzala usmeravanje na komercijalnu poljoprivredu, da je to ugrozilo zemljoradnju koja za cilj ima dobijanje nasušnih namirnica. To je uslovilo uništenje tropskih šuma, glad i bolesti. Borba za spasavanje naše planete i borba za uništenje kapitalizma moraju biti ujedinjene, ili će obe propasti.
9. Revolucionarni sindikalizam podržava metode direktne akcije i pomaže i ohrabruje sve borbe koje nisu u suprotnosti sa njegovim ciljevima. Njegovi metodi borbe su: štrajkovi, bojkoti, sabotaže itd. Najdublji izraz direktne akcije jeste generalni štrajk, koji bi, sa pozicija revolucionarnog sindikalizma, takođe trebalo da bude uvod u socijalnu revoluciju.
10. Iako se revolucionarni sindikalizam protivi svakom organizovanom nasilju, bez obzira na oblik državnog uređenja, on shvata da će tokom odlučujućih borbi između kapitalizma današnjice i slobodnog komunizma sutrašnjice izbijati izuzetno žestoki i nasilni sukobi. Sledstveno tome, on prihvata da nasilje može biti upotrebljeno kao sredstvo u odbrani od nasilnih metoda vladajuće klase tokom borbi koje vode eksproprijaciji zemlje i sredstava za proizvodnju od strane revolucionarne populacije. Kako ova eksproprijacija može biti uspešno započeta i izvedena samo uz direktno učešće radničkih revolucionarno-ekonomskih organizacija, i odbrana revolucije takođe mora biti zadatak ovih ekonomskih organizacija, a ne vojnih ili para-vojnih tela koja bi se razvijala nezavisno od njih.
11. Snage koje su sposobne da oslobode radničku klasu, i koje imaju stvaralačku energiju neophodnu za reorganizaciju društva na osnovama slobodarskog komunizma, nalaze se samo i isključivo u ekonomskim i revolucionarnim organizacijama radničke klase.

Spona internacionalne borbe i solidarnosti koja ujedinjuje revolucionarno sindikalističke organizacije sveta se zove Međunarodno udruženje radnika i radnica (MUR).



MUR ima sledeću svrhu:

a) Da organizuje i agituje za revolucionarnu borbu u svim državama sa ciljem da, jednom za svagda, uništi sve trenutne političke i ekonomske režime i da uspostavi slobodarski komunizam.

b) Da pruži ekonomskim sindikalističkim organizacijama opštu i industrijsku bazu i da, tamo gde one već postoje, ojača one organizacije koje su spremne da se bore za uništenje kapitalizma i Države.

c) Da spreči infiltraciju bilo kojih političkih partija u ekonomske sindikalističke organizacije i da se odlučno bori protiv svakog pokušaja političkih partija da kontrolišu sindikate.

d) Da tamo gde okolnosti to zahtevaju, začne, kroz akciju koja nije u suprotnosti sa a), b) i c), privremeni savez sa drugim proleterskim, sindikalnim i revolucionarnim organizacijama, čija će svrha biti planiranje i izvođenje zajedničkih internacionalnih akcija u interesu radničke klase. Takvi savezi nikada ne smeju biti stvarani sa političkim partijama tj. sa organizacijama koje prihvataju državu kao sistem društvene organizacije. Revolucionarni sindikalizam odbija klasnu kolaboraciju koja se ogleda u učestvovanju u komitetima organizovanim od strane državno-korporativnih saveza (na primer, na sindikalnim izborima za komitete preduzeća), prihvatanju subvencija, plaćenim sindikalnim profesionalcima i drugim delatnostima koje mogu izopačiti anarho-sindikalizam.

e) Da razotkrije i da se bori protiv proizvoljnog nasilja svih vlada protiv revolucionara i revolucionarki posvećenih društvenoj revoluciji.

f) Da izuči sve probleme koji se tiču svetskog proletarijata sa ciljem ojačavanja i razvoja pokreta, u jednoj ili više zemalja, koji pomažu odbranu prava i zadobijanje novih pobeda radničke klase ili koji sami organizuju emancipatorsku revoluciju.

g) Da preduzme akcije međusobne pomoći u slučaju bitnih ekonomskih borbi ili kritičkih borbi protiv otvorenog ili prikrivenog neprijatelja radničke klase.

h) Da pruži moralnu i materijalnu pomoć pokretima radničke klase u svakoj zemlji u kojoj je rukovodstvo borbe u rukama tamošnjih ekonomskih organizacija proletarijata.

Internacionala se upliće u stvari sindikata u određenoj zemlji samo na zahtev organizacije članice u toj zemlji ili kada članica narušava bazične principe Internacionale.



Sledeće organizacije se mogu pridružiti MUR-u:

a) Revolucionarne sindikalističke organizacije, organizovane na nacionalnom nivou, koje ne pripadaju niti jednoj drugoj Internacionali. Pridružena organizacija treba da ratifikuje Principe, Taktiku i Ciljeve MUR-a, i pošalje kopiju svog Statuta i Programa Sekretarijatu MUR-a. Sekretarijat MUR-a će obavestiti Sekcije o poreklu kontakta ili kontakata koji su zahtevali pridruživanje.

b) Grupe revolucionarnih sindikalista organizovani unutar drugih organizacija priključenih različitim sindikalnim Internacionalama.

c) Sindikalne, strukovne, industrijske ili opšte organizacije koje su nezavisne ili priključene organizacijama koje ne pripadaju MUR-u, koje prihvataju dokument Dekleracija principa i ciljeva MUR-a, sa prethodnim pristankom organizacije pridružene MUR-u u toj zemlji, ukoliko takva postoji.

Strukovnoj, industrijskoj ili opštoj organizaciji koja je napustila ili koja je isključena iz organizacije pridružene MUR-u, može biti odobreno pridruživanje jedino nakon jednoglasne odluke Konferencije koja će se sastojati od po dva delegata svake priključene organizacije; tj. delegata isključene ili organizacije koja je napustila pridruženu organizaciju, delegata pridružene organizacije i Sekretarijata MUR-a.

d) Svaka revolucionarno sindikalistička propagandna organizacija, koja prihvata dokument Dekleracija principa i ciljeva MUR-a, i koja deluje u zemlji u kojoj ne postoji organizacija pridružena MUR-u.

e) Budući da se MUR sastoji samo od legalnih i nelegalnih Sekcija, sa direktnom vezom sa zemljama u kojima deluju, jedine grupe u egzilu koje mogu biti prihvaćene kao Sekcije MUR-a su one grupe koje mogu Sekretarijatu MUR-a pružiti nesumnjive dokaze da su autentični predstavnici organizacija koje deluju u određenim zemljama.

U svakom slučaju dozvoljeno je postojanje samo jedne Sekcije po zemlji.

Sledeće ponašanje će voditi ka isključenju:

a) Delovanje u suprotnosti sa Principima, Taktikom i Ciljevima MUR-a.

b) Ne plaćanje članarine. Ukoliko Sekcija ne plati svoju članarinu godinu dana Kongres će morati da razmotri isključivanje Sekcije.

c) Ukoliko Sekcija ne učestvuje u izbornim procesima i Kongresima Internacionale, i ukoliko, bez objašnjenja, ne odgovara na zahteve za kontakt od strane Sekretarijata MUR-a ili Sekcija.



Međunarodni Kongresi MUR-a se održavaju svake druge godine, ukoliko je moguće.

Sekretarijat će, rezervišući za to dovoljno vremena, tražiti od Sekcija da mu dostave teme i predloge kojima bi Kongres trebao da se bavi. Sekretarijat će zatim sačiniti Program Kongresa koji će, skupa sa svim predlozima, biti poslat pridruženim Organizacijama najmanje šest meseci pre održavanja Kongresa.

Dogovori i rezolucije međunarodnih Kongresa su obavezujuće za sve pridružene Organizacije, osim onih Organizacija, koje na Nacionalnom kongresu ili referendumu, odbace odluke međunarodnog Kongresa.

Na zahtev najmanje tri pridružene Organizacije, međunarodni dogovor može biti podvrgnut izmeni od strane referenduma unutar svih Sekcija.

Na međunarodnim Kongresima svaka Sekcija ima jedan glas, i preporučuje se postizanju jednoglasnosti pre prelaska na glasanje.



Svaki član ili članica organizacije pridružene MUR-u, koji/ja je platio/la svoju članarinu, ali koji/ja stalno boravi u zemlji drugoj od one u kojoj je postao/la član ili članica, treba ne kasnije od mesec dana od svog prispeća da se prebaci u korespondirajuću organizaciju pridruženu MUR-u u datoj zemlji. Ovo premeštaj mora biti odobren od dotične organizacije bez uplaćivanja naknade za uključivanje u organizaciju.

U slučaju nasilnog masovnog progonstva, priključivanje je volontersko ukoliko postoji članstvo u organizaciji u egzilu priznatoj od strane MUR-a.



Da bi koordinisao međunarodne aktivnosti MUR-a, da bi prikupljao i organizovao precizne informacije o propagandi i borbi u svim zemljama, da bi na najbolji mogući način sprovodio u delo rezolucije međunarodnih Kongresa i da bi obavljao sve poslove MUR-a, bira se Sekretarijat od najmanje tri osobe koje obitavaju u mestu u kome MUR ustanovi svoje sedište. Generalni Sekretar ili Generalna Sekretarica se bira od strane Kongresa ili na međunarodnom referendumu. Ostali članovi i članice Sekretarijata će biti izabrani/e od strane Sekcije ili Sekcija koje odredi Kongres. Članovi i članice Sekretarijata će međusobno podeliti zadatke i posao. Sekretarijat i Sekretar odnosno Sekretarica se biraju, na gore pomenuti način, na period između dva Kongresa. Ipak, moguć je izbor na samo još jedan mandat.

Lokacija Sekretarijata će biti određena od strane Kongresa. Ukoliko to nije moguće učiniti, lokacija će biti određena referendumom.

Sekretarijat će sačiniti pisani izveštaj o svojim aktivnostima tokom svog mandata. Izveštaj mora biti prezentovan unapred u periodu dovoljno dugačkom da bi pridružene Sekcije imale prilike da se sa istim upoznaju pre održavanja Kongresa.

Istovremeno će Sekcijama biti predstavljen i dostavljen i administrativno-ekonomski izveštaj.

Kongres će imenovati komisiju koja će tokom Kongresa izvesti pregled i završnu kontrolu računa.



Da bi se MUR-u omogućilo da nastavi i ojača svoje međunarodne aktivnosti i da bi se njegovoj štampanoj propagandi obezbedila solidna osnova; da bi mu se omogućilo štampanje periodičnih publikacija tokom pravilnih intervala; da bi mu se omogućilo učestvovanje u svim manifestacijama života revolucionarnog sindikalizma u različitim zemljama; da bi se osposobio da promoviše ideje revolucionarnog sindikalizma u zemljama u kojima su naše ideje i naša taktika oskudno predstavljene; i, na kraju, da omogući MUR-u da na trenutan i zadovoljavajući način odgovori na pozive solidarnosti koje može primiti, svaki član ili članica pridružene organizacije će plaćati mesečno, kao međunarodnu članarinu, sumu od jednog američkog dolara (1 USD) ili jednaku sumu u nacionalnoj valuti, uzimajući u obzir kurs u zemlji o kojoj se govori.

Za one Sekcije koje se nalaze u teškoj situaciji, visina članarine se utvrđuje u dogovoru sa Sekretarijatom MUR-a.

Svaka pridružena Sekcija će sama odlučiti o proceduri prikupljanja članarine od svog članstva. MUR poseduje poseban pečat za žigosanje članskih karti onih Sekcija koje bi to želele.

Pridružene Sekcije će svaka tri meseca slati utvrđenu članarinu MUR-u.



Sekretarijat objavljuje:

1. Publikacije koje bi trebale da budu štampane onoliko često koliko je to moguće. Poželjno je da sve publikacije štampane od strane pridruženih ili organizacija koje simpatišu MUR, rezervišu deo prostora za informacije iz MUR-a, za propagandu i pozive na medjunarodnu solidarnost.
2. Propagandne letke, usmerene prvenstveno tamo gde naš pokret nema pridružene organizacije na nacionalnom nivou.
3. Sve druge publikacije, periodične ili ne, o čijem štampanju može odlučiti Kongres.