Сиромаштво гоји екстремизам

„Смрт држави и капитализму”, „Смрт Јеврејима”, „Министре на вешала, фабрике радницима“, „Србија Србима”, „Смрт Циганима” само су неке од парола које са београдских фасада позивају на насиље. Изрека каже да „папир трпи све”, али су овог пута уместо хартије зидови ти који трпе свакојаке натписе и поруке, да овога или онога треба убити, вешати, протерати... Овакви ставови не могу се пласирати преко огласних табли, билборда, телевизија или радија, па се зато често користе зидови зграда на прометним местима које могу да виде прочитају пролазници. У потпису су чудне скраћенице, или симболи и називи, познати само упућенима, као што су АСИ (Анархистичко синдикална иницијатива), Национални строј, White power (Бела снага) и слични. На овај начин се за утицај на јавно мњење боре групе и групице екстремних политичких опредељења, левих или десних.

Шта мотивише (углавном) младе људе да се определе за неку од тоталитарних идеологија, за које се мисли да припадају прошлости или да не могу ухватити корена у Србији? Да ли постоји могућност да се ова агресија са зидова прелије на улице и да ли прети опасност да се претње остваре? Због чега се неко одлучује да јавно пожели некоме смрт?

- Много узрока погодује појави екстремизма. Под један: наше друштво се суочава с генерацијама које су детињство провеле у време распада друге Југославије и прошли кроз све трауме кроз које је пролазила Србија. То су генерације које су стасале у сенци насиља и нетолеранције. Ми не знамо шта је у главама и душама те деце – каже за „Политику” Вукашин Павловић, професор социологије на Факултету политичких наука у Београду.

Један од узрока појаве екстремизма је и сиромаштво, каже професор Павловић и додаје да је све већи јаз између све ширег круга сиромашних и уског слоја све богатијих

– Екстремне политичке опције, пре свега десна, изражавају бојазан од нових ситуација. Они настављају линију из деведесетих, што је израз трауматичности и болесног стања нашег друштва – мишљење је овог стручњака, који је свакодневно у додиру с младима.

За екстремну десницу је карактеристична ксенофобија (страх од странаца), а најочигледнији пример су антисемитске пароле, које су пример свести која не увиђа значај различитости и не поштује друге религије ни друге етничке групе. Национализам који је деведесетих година прошлог века био усмерен против других народа у тадашњој Југославији, према Хрватима, Словенцима, Бошњацима и Албанцима, добија данас нове облике. То је карактеристично за све земље у транзицији, али и у Западној Европи, где се заоштрава економска криза.

– Појава екстремистичких група представља озбиљно упозорење за политичаре. Екстремистима, десним и левим, иде на руку што у класичном политичком пољу има доста грубости, некултуре и простаклука. То понашање наших политичара код младих добија још екстремније форме. Левом екстремизму, осим сиромаштва, погодује и одсуство праве партије леве оријентације на нашој политичкој сцени, која би на прави начин заступала леве идеје – каже Вукашин Павловић.

Екстремизам је производ и неразвијеног цивилног друштва и ниске политичке, али и опште културе. Занимљиво је да постоји огромна разлика између мишљења бруцоша и студената завршне године ФПН-а. Млади незадовољни људи склони су идолатрији, немају своје „ја” и код њих није присутно критичко мишљење, а често узимају туђе мишљење здраво за готово. Млади екстремисти су склони да кроз „искривљену оптику” виде решење свих проблема у држави и друштву.

По мишљењу професора Павловића, ове групе не треба потценити, али тешко да ће доћи до појаве терористичких напада екстремне деснице или левице, мада не треба искључити појединачне инциденте. Таквим групама не треба давати превелики публицитет, јер их то „храни”, али држава не треба ни да „забија главу у песак” пред тим проблемом. Осим полиције и судства, ту треба да се укључе и школство и цело друштво, како би се млади људи образовали и на тај начин стекли критичко мишљење и постали отворени и за другачије ставове.

Милош Ж. Лазић