piše: Petar Atanacković

Upravljanje ljudskim resursima u samoupravnom sistemu u prvi mah izgleda kao contradictio in adjecto – naime, u samoupravnim zajednicama naprosto ne može egzistirati nešto poput upravljanja ljudskim resursima, budući da isti pojam ukazuje na postojanje „onog drugog“, nečega ili nekoga koji stoji izvan/iznad subjekata u samoupravnom sistemu, koji izmiče njihovoj kontroli i na taj način se nalazi izvan sistema samog, čime se opet redefiniše suština sistema, pa o samoupravljanju tada i ne može biti govora. Međutim, samoupravni sistem podrazumeva u prvom redu dobru i temeljnu organizaciju i koordinaciju radnih aktivnosti, u čemu upravo „ljudski resursi“ predstavljaju ključni problem. Utoliko se zapravo može govoriti o samoupravljanju ljudskim resursima.

Samoupravljanje predstavlja sistem rada (i života) zasnovan na samoorganizaciji i samoodrživosti, sistem koji isključuje ključne momente kapitalističke etike i kapitalističkog načina života i rada, i koji, šta više, predstavlja jasnu negaciju kapitalističkog sistema, iako nastaje u njegovom okviru (mada se u potpunosti ostvaruje tek nestankom kapitalizma). Kroz uvećavanje broja samoupravnih zajednica, koje vremenom šire obim svojih aktivnosti i na sebe preuzimaju sve više onih nadležnosti iz sfere državne regulacije, dolazi do odumiranja države i kapitalističkog sistema – iako konačni obračun sa njima tek treba da usledi budući da njihovo uništenje ne dolazi samo od sebe. U tom smislu samoupravljanje predstavlja istinski novitet, nešto kvalitativno drugačije, iako postoji velik broj istorijskih primera pokušaja praktične realizacije samoupravljanja. Međutim, svi ti pokušaji su došli previše rano, a uostalom, njihov neuspeh – koji je došao kao rezultat ne tobožnje neispravnosti teorijskih rešenja već kao posledica spoljnih uzroka – mogao bi predstavljati jednu od potvrda njihovog preuranjenog stupanja na istorijsku pozornicu.

Reč je o sistemu koji isključuje norme ponašanja i delovanja uobičajene u kapitalističkom sistemu: razdvojenost kapitala od rada i razdvojenost jednog i drugog od upravljanja njima, hijerarhijski model organizovanja koji proističe iz klasnog karaktera društva, princip nagrađivanja i kažnjavanja, autoritarno ponašanje u bilo kojoj formi i tako dalje. Međutim, u praktičnom funkcionisanju samoupravnog sistema u ovom istorijskom trenutku postoje brojne poteškoće, među kojima se kao naročito značajan, na prvi pogled gotovo nepremostiv problem, javlja nepravilna ili pogrešna percepcija vrednosti koje ovaj vid organizovanja promoviše. Reč je o problemu čiji se uzroci nalaze u nesvesnom prihvatanju autoritarnih vrednosti i normi klasnog društva, koje se usađuju kroz vaspitno-obrazovni sistem i kojih je izuzetno teško osloboditi se bez dugotrajnog individualnog i kolektivnog rada. Misli se na individualnu nemogućnost (ili pre nesposobnost) pravljenja jasnog otklona od vladajućih vrednosti i normi tj. nemogućnost nedvosmislenog izjašnjavanja u korist nečeg kvalitativno drugačijeg od onoga što jeste. U velikoj meri reč je i o prevazilaženju konformizma, odbacivanju svih onih lagodnih strana kapitalističkog sistema zajedno sa onim nelagodnim koje svima smetaju.

Dakle, reč je o nesposobnosti samih subjekata u samoupravnom sistemu da ispravno percipiraju samoupravljanje i da deluju u skladu sa tim. Stoga proizilazi da velik broj istih nije ni izbliza spreman i sposoban za rad u samoupravnim zajednicama, bez obzira na to koliko bila snažna njihova želja da uzmu učešće u njima. Utoliko bi se moglo zaključiti da će tek sa promovisanjem kvalitativno drugačijeg sistema vrednosti (kroz primenu drugačijeg obrazovno-vaspitnog modela itd), a tek nakon nekoliko generacija, biti oblikovani ljudi oslobođeni autoritarnih i klasnih shema, koji mogu postati temelj novog društvenog sistema. Međutim, činjenica da se novo društvo začinje u okvirima starog t.j. da je novo već počelo da nastaje unutar starog, naprosto primorava da se već sada posveti dužna pažnja brojnim konkretnim pitanjima prakse samoupravljanja. Dakle, upravo svakodnevna praksa ukazuje na važnost promišljanja, budući da spontanost, iako od velikog značaja, ne može predstavljati zamenu za sve.

Ono što se rečnikom kapitalističke teorije menadžmenta naziva ljudskim resursima, i što se u istoj definiše kao važno pitanje, za teoriju i praksu samoupravljanja jeste problem čije rešenje u najvećoj meri predstavlja ključ uspeha samog sistema. Međutim, po pitanju ljudskih resursa postoji značajna razlika između kapitalističkog i socijalističkog tj. samoupravnog, ne samo menadžmenta, već sistema u celosti: u samoupravnim sistemima postoji nešto izraženija doza voluntarizma, budući da se sistem ne zasniva na spoljašnjem pritisku (jer se iz „carstva nužnosti“ prelazi u „carstvo slobode“, što bi rekao Marx) pa tako čitav sistem počiva na individualnim voljama, svestima i inicijativama, koje se takoreći slivaju u jedinstveni tok kolektivnog delovanja. Dakle, od individualne inicijative zavisi hoće li ta kolektivna akcija dobiti izgled i snagu malenog potoka ili ogromne reke, čija vodena masa je u stanju da odnese sve pred sobom. Kada je reč o samoupravnim zajednicama koje nastaju na temelju još uvek živućeg kapitalizma upravo na tom mestu javlja se problem.

Problem ovakvih zajednica leži u u većoj izloženosti ideološkoj ofanzivi i uopšte pritisku kapitalističkog sistema, ali pre svega u nemogućnosti potpune praktične primene bazičnih principa samoupravljanja. Kao problem svoje vrste, ali problem koji se danas ispoljava na svakom koraku i na koji zato neprestano treba ukazivati, javlja se usvajanje vrednosti klasnog sistema (i ponašanje u skladu sa njima), koje se zasniva na (najčešće) nesvesnom uverenju u ispravnost autoritarnog pristupa i hijerarhijskog organizovanja tj. percipiranja klasnog sistema kao jedino mogućeg, što uopšte proizilazi iz veće podložnosti kapitalističkom ideološkom pritisku. I kada u samoupravnim zajednicama (ili onima koje se tako deklarišu) koje deluju u okviru kapitalizma participiraju subjekti takvog specifičnog položaja i svetonazora, rezultati su najblaže rečeno sporni i kontroverzni (što je ipak u velikoj meri i logično, budući da u sistemu koji je utemeljen na protivurečnostima i svakodnevna praksa mora biti protivurečna). Suština problema sadržana je u shizofrenosti pozicije u kojoj se svakodnevno nalaze subjekti samoupravnih kolektiva tj. razapetost između socijalističke teorije i prakse u kapitalističkom okruženju.

Kapitalistički sistem odlikuje se jasno definisanim pravilima i koordinatama, što je na neki način njegova velika prednost u odnosu na još uvek nejasnu i nedefinisanu alternativu u vidu samoupravnog socijalizma. U takvim okolnostima znatno jednostavnije (lagodnije) rešenje za pojedinca predstavlja nekakvo uklapanje u postojeći sistem (koji svojom određenošću ujedno nudi izvesnu sigurnost), nego pionirski rad u izgradnji novog društva, nečega još uvek nejasnog i neodređenog, čiji uspeh uostalom ni sa čim nije zagarantovan, budući da socijalističko društvo ne nastupa sa „neminovnošću istorijskog razvitka“ kao nekakav raj na zemlji, već njegovo ostvarenje, uspeh ili neuspeh, u najvećoj meri zavisi od onoga što se naziva svesnom ljudskom akcijom, subjektivnom snagom istorije ili subjektom revolucije. I upravo ta svesna ljudska akcija, ljudski faktor uopšte, pojavljuje se kao problem – zato njegovo rešenje za samoupravne sisteme u mnogome predstavlja rešenje svih rešenja.

Neodlučnost učesnika samoupravnog eksperimenta pred izazovnošću kapitalističkog spektakla, neodlučno upuštanje u avanturu izgradnje alternative i (krajnje neobičan) pristup, koji se odlikuje uverenjem da je primena kasarnskog modela moguća tamo gde za njega apsolutno nema mesta, imaju najblaže rečeno protivurečan tok u praksi i imaju rezultate koji su, ako ne već bezvredni, a ono krajnje sumnjive vrednosti. Da bi problem bio veći, pristup i praxis svojstven činovnicima zaplašenim snagom države obavezno je praćen demagoškim naklapanjima i frazeologijom ljutih salonskih revolucionara. Krajni produkt ovakvog odnosa stvari jeste zaglušujuća graja kojom se želi prikriti činjenica da umesto samoupravljanja tu najčešće po sredi imamo bajku o njemu i da su na mesto praxisa stupili pesma i igra tj. da se tu više peva i gusla o delanju nego što se stvarno deluje. U gorem slučaju dobija se staljinistička kasarna pod firmom samoupravnog kolektiva. Ali, kako god da se stvari postave, efekti su jednako beznačajni.

Praktična iskustva svih kolektiva zasnovanih na osnovama samoorganizacije, samoodrživosti i samoupravljanja, ukazuju na presudnu važnost problema individualne inicijative i preuzimanja odgovornosti. Samoupravni kolektiv polazi od premise da je sam kolektiv skup slobodnih samosvesnih individua u kojem je svakoj od njih ostavljen izbor poslova koje će obavljati, kao i vremena i snage koje će u to uložiti. Spomenuta sentenca sadrži određenja koja se već graniče sa klišeima, ali čije važenje time ipak nije dovedeno u pitanje – problematično je zapravo njihovo isključivo formalno prihvatanje, prihvatanje kao nečeg poznatog, nečega što se ne mora posebno razmatrati, u čiju se suštinu onda i ne mora ulaziti, i što je prihvaćeno iako nije shvaćeno. Naprosto, polazi se od fraze da je to već nešto poznato, a „ono poznato uopće nije zato spoznato, jer je poznato. To je najobičnija samoobmana... ako se pri spoznavanju pretpostavi nešto kao poznato“ (1). Dakle, u samom definisanju kolektiva javlja se problem jer svaki član kolektiva može imati različito viđenje iste stvari i svaki u toj definiciji opaža samo jednu stranu – drugim rečima, opet se javlja problem celine (koja je jedino istinita) i celovitog sagledavanja odnosa stvari: kolektiva kao celine, pojedinačnih članova unutar kolektiva i interpersonalnih odnosa, zatim odnosa pojedinačnih članova prema kolektivu kao celini i obrnuto, kao i položaja kolektiva u široj zajednici. Posebnu stranu ovoga predstavlja zanemarivanje činjenice da svaki pojam ima kompleksno značenje i da predstavlja „jedinstvo suprotnosti“, te da najčešće različiti pojedinci vide samo različite strane istog pojma. Upravo se stoga javljaju situacije u kojima ponašanjem pojedinaca rukovode isključivo lični interesi, umesto ličnih i kolektivnih podjednako, ili u kojima se sloboda izbora i delovanja poima parcijalno, bez odgovornosti koja prati svaku slobodu i koja je tim veća što je veća sloboda. To su situacije koje mogu biti tipične za kapitalizam, koliko i za pretkapitalističke stadijume razvitka, ali se nikako ne mogu dovesti u vezu sa samoupravljanjem.

Dakle, najznačajnije probleme u samoupravnim kolektivima predstavljaju motivacija i individualna inicijativa. Problem motivacije utoliko je veći jer je kao problem veoma razuđen, pa ga je teže obuhvatiti i razmotriti. Najjednostavniji odgovor na pitanje motivacije mogao bi biti taj da će radnik tj. član samoupravnog kolektiva ostvarivati visoku produktivnost ukoliko njegove predispozicije, znanje i motivi budu prvo usklađeni među sobom, a zatim i u skladu sa aktivnostima koje obavlja. Pri tome treba naglasiti da su predispozicije, veštine, znanja i motivi koji utiču na produktivnost rada dinamičkog karaktera i da se tokom vremena menjaju i razvijaju (2). Međutim, na ovom mestu odmah se javlja problem jer samoupravni kolektiv ne poznaje menadžment kapitalističkog tipa, pa utoliko ne postoje strukture kojima bi procena sposobnosti članova kolektiva predstavljala osnovni zadatak. Da bi ovaj problem dodatno dobio na težini, treba mu pridružiti i pristup samog članstva samoupravnih kolektiva, koje u većini ne iskazuje svoje viđenje radne organizacije, generalnih pravaca njenog delovanja i konkretnih poteza, niti pokazuje veću inicijativu u samom radu, već naprosto očekuje da njihov individualni „kvalitet“ bude nekako prepoznat i da im bude pružena prilika da obavljaju aktivnosti koje smatraju uskađenim sa ličnim afinitetima. Kada se to ne desi, jer naprosto nije realno očekivati da se desi, javlja se nezadovoljstvo u kolektivu.

Dakle, osnovno pitanje jeste kako članovima samoupravnih kolektiva uspešno predočiti činjenicu da ne postoji način da ih se primora na obavljanje bilo kakvih aktivnosti i da nivo njihovog involviranja u funkcionisanje kolektiva, izbor aktivnosti koje će obavljati, položaj unutar zajednice, pa u krajnjoj liniji i uspeh kolektiva kao celine, zavisi u najvećoj meri od njihovog ličnog angažovanja i individualne inicijative? Naprosto, ne postoji način da drugi ljudi pokazuju inicijativu za njih umesto njih, i to je potrebno svim članovima kolektiva staviti do znanja, što je moguće ranije, ne bi li se izbegle kasnije turbulencije u radu kolektiva. Kako je već rečeno, u uslovima kapitalističkog okruženja članovi kolektiva mogu biti podložni ideološkoj propagandi kapitalizma i utoliko je više potrebna intenzivna edukacija članstva unutar kolektiva, koja međutim nije moguća bez postojanja prave komunikacije unutar kolektiva.

Uspešna komunikacija unutar kolektiva zavisi od velikog broja faktora. Kao prvo, karakter tj. organizacija samog kolektiva bitno određuje način komuniciranja – ukoliko je kolektiv hijerarhijski i autoritarno struktuiran (što opet govori da nije reč o samoupravnom sistemu), postoji velika mogućnost selekcije informacija i manipulacije njima, pri čemu stvarna komunikacija i nije moguća. Sa druge strane, značajnu ulogu u svemu imaju i interpersonalni odnosi – ukoliko su oni stabilni, ukoliko nisu obeleženi velikim emotivnim nabojem ili određenim pratećim negativnim pojavama (egoističkim takmičarskim karakterom, zavišću, surevnjivošću i slično) komunikacija je moguća. Jezik je takođe bitna odrednica komunikacije, jer predstavlja najčešći uzrok komunikativnih problema. Zato, da bi komunikacija u kolektivu bila moguća, neophodno je preduzeti nekoliko koraka. Prvo, jezik pri komuniciranju potrebno je pojednostaviti, ne bi li on bio razumljiv svakome od učesnika dijaloga, čime se, zapravo, dijalog tek čini mogućim. Pažljivo slušanje sagovornika tj. aktivno slušanje jeste izuzetno važno – komunikacija nije moguća ukoliko ne postoji želja da se sagovornik sasluša, ukoliko se pri slušanju pokazuje nestrpljenje, sagovornik prekida i ometa ili ukoliko izostaju pitanja koja stimulišu sagovornika. U isti mah time se ukazuje dužno poštovanje prema sagovorniku i daje mu se do znanja da su njegovi stavovi od značaja za radni kolektiv, što itekako doprinosi ličnoj motivaciji. Na posletku, u dijalogu je neophodno savladavanje emocija jer stavove treba iznositi bez nepotrebnog emotivnog naboja, budući da oni samo mogu podići tenziju ali ne i doprineti kvalitetu komunikacije (3).

U toku komunikacije i uopšte funkcionisanja kolektiva javljaju se konflikti. Konfliktne situacije mogu imati znatne pozitivne posledice po rad kolektiva, i to tako što ukazuju na probleme u radu, omogućuju izmene u funkcionisanju, vode boljim rešenjima i odlukama, povećavaju privrženost kolektivu, uvećavaju inicijativu, povećavaju razumevanje gledišta suprotne strane (i tako utiču na poboljšanje kvaliteta dijaloga u kolektivu). Međutim, konflikti mogu imati i negativan uticaj na rad zajednice, od slabljenja i ometanja komunikacije, pogoršanja interpersonalnih odnosa, slabljenja individualne inicijative, gubljenja snage i trošenja energije potrebne za rad u kolektivu na rešavanje sporednih problema i tako dalje. U krajnjoj liniji, konflikti mogu voditi paralisanju rada kolektiva u celosti. Jedna od najvećih opasnosti koje se javljaju u konfliktnim situacijama jeste povećanje kontrole unutar kolektiva, sa ciljem lakšeg upravljanja konfliktom, čime se zapravo prelazi sa participativnog na autoritarni stil rada. Ovakav razvoj događaja neophodno je izbeći po svaku cenu jer objektivno ne predstavlja rešenje za postojeće konfliktne situacije niti za njihovo izbegavanje u budućnosti, a pri tome dovodi u pitanje sam opstanak samoupravnog kolektiva jer direktno ugrožava principe na kojima je zasnovan. Zato je neophodno konflikte prihvatiti kao sastavni deo radnog procesa, kao neizostavni prateći efekat svake promene u kolektivu, ali i to da je samo minimalni nivo konflikta optimalan. Sa druge strane, konfliktne situacije se mogu pokazati pozitivnim u situacijama kada u kolektivima zavlada apatija i kada nestane radne dinamike. U takvim okolnostima treba pažljivo stimulisati konflikte, budući da se njima mogu generisati kritičko razmišljanje i inicijativa (4). U prilog ovome govore iskustva brojnih radnih kolektiva (kako onih kapitalističkih tako i onih socijalističkih, a potvrđuju ga i skromna iskustva autora ovih redova).

Uspešnom funkcionisanju samoupravnog kolektiva mora pre svega prethoditi osnovni konsenzus, kojim bi se odredili temelji samoupravne organizacije ne bi li ona sa pravom mogla da nosi zvanje organizacije. Definisanje dugoročnih i kratkoročnih ciljeva predstavlja neizostavni deo konsenzusa, iako su odstupanja u njihovom određivanju ne samo moguća, već i nužna tokom vremena. Za ovim sledi postavljanje radnih principa, čija se suština zasniva na tezi da je svaki rad u samoupravnom kolektivu zasnovan na dobrovoljnoj osnovi tj. da svako radi onoliko koliko smatra za neophodno i da ne postoji način da se neko prisiljava na bilo šta, osim u slučaju preuzetih obaveza, budući da sloboda izbora i obima aktivnosti povlači za sobom ličnu odgovornost prema sprovođenju preuzetih obaveza. Utoliko je poželjno i strpljenje unutar kolektiva, pre svega prema članovima čije su aktivnosti i inicijative zanemarive, iako u svemu postoje određene granice. Kao što su članovi kolektiva slobodni da se opredele za neaktivnost, tako je i kolektiv kao celina slobodan da u svoj sastav uključuje nove članove koji će zamenjivati one neaktivne, nesposobne i nemotivisane. Naime, u samoupravnim kolektivima ne postoje zauvek određene ili rezervisane funkcije, i utoliko samo od lične motivacije, inicijative i angažovanja pojedinaca zavisi hoće li ih obavljati oni ili neko drugi. U tom smislu se svi članovi kolektiva, koji svesno ili nesvesno iskazuju želju za tim da budu vođeni kao u kapitalističkoj korporaciji, suočavaju sa mogućnošću potpune marginalizacije unutar zajednice, pa pod tim uticajem (bez spoljnog pritiska, nagrade ili pretnje sankcijom) najčešće počinju da pokazuju inicijativu i uvećavaju svoj angažman. U tome bi mogao da se nalazi odgovor na problem individualne motivacije i inicijative postavljen nešto ranije. Očigledno je u pitanju rešenje čija se validnost donekle može osporiti, budući da nije reč o isključivo autonomnoj odluci, već o stimulisanoj, pa može se reći i donekle iznuđenoj motivaciji, odnosno, o unutrašnjem motivu koji nastaje na osnovu izvesnog spoljašnjeg impulsa. Međutim, u okolnostima dalje egzistencije kapitalističkog sistema teško je tražiti idealne recepte, jer u nesavršenim uslovima ne može biti savršenih rešenja.

• * *

Generalno govoreći, nije neobično što se o problemima prakse samoupravnih kolektiva do sada nije dovoljno raspravljalo u socijalističkim krugovima: najveći broj teoretičara naprosto je izbegavao ili izbegava da unapred definiše i konkretizuje nešto što se smatra apstraktnim, nedovoljno jasnim ili prosto neuhvatljivim. To je donekle i u skladu sa „tradicijom“ nedostajanja preciznih definicija ključnih pojmova socijalizma u njegovoj teoriji, u prvom redu nedostatka objašnjenja onoga što se podrazumeva pod socijalizacijom ili podruštvljenjem sredstava za proizvodnju (5), pa onda i svega ostalog što iz tog pojma proizilazi. U velikoj meri to je posledica istog onog podrazumevanja, uzimanja da je nešto već poznato iako uopšte nije spoznato. Međutim, samoupravna praksa živi već decenijama i utoliko socijalistički kolektivi kao klice budućeg društva ne predstavljaju nikakve fantazmagorije, nikakvo anticipirajuće buncanje, već stvarnost, što bi samim tim značilo da hvatanje u koštac sa problemima samoupravne teorije i prakse ne predstavlja maštarenje ili nagađanje, već nužnost koju diktira praksa. Samo na taj način treba shvatiti i sve prethodne redove, koji su nastali ne kao pokušaj određivanja nečega što tek treba da nastupi, već kao nužnost koja se javila u toku praktičnog rada i pre svega rezultat te prakse, pokušaj da se praktičnim rešenjima da izvesno teorijsko uobličenje, koje međutim ne smera na to da se predstavi kao trajno ili konačno, a pogotovo ne kao celovito ili jedino ispravno.

fusnote:
(1) G. W. F. Hegel, Fenomenologija duha, Naprijed, Zagreb, 1985, strana 22.
(2) Veronika Zimanji, Gizela Štangl Šušnjar, Organizaciono ponašanje, Subotica, 2005, strana 79.
(3) Ibid, strana 179-180.
(4) Ibid, strana 238-239.
(5) Karl Korsch, Radno pravo za savjete preduzeća. Spisi o socijalizaciji, Zagreb, 1974, strana 153.