Direkna akcija: Koji je bio konkretan povod kada ste prvi put kontaktirali ASI?
Vesna S.: Pa, promenila sam nekoliko radnih mesta. Znači, izloženi smo svakodnevnom maltretiranju od strane gazda, od običnog izrabljivanja pa do seksualnog zlostavljanja za šaku novca, za šaku dinara, za te pare ne možemo ništa zaista da kupimo, a kamoli da prehranimo porodicu. Bila sam kod jednog gazde koji mi je svakog meseca otkidao od plate, a njegova supruga je kupovala sunčane naočari od dvanaest hiljada dinara...

Direktna akcija: Koliko ti je otkidao od plate?
VS: Pa plata je išla od dvadeset tri do osamnaest hiljada. Taj gazda je mislio da sve može parama da kupi. Znate, sve; i sud i svedoke. On meni nije dozvoljavao da na kasi kucam više od dve-tri hiljade, a dnevni pazar mu je bio dvadesetpet pa čak i trideset hiljada. Maksimalno smo mogli dnevno da kucamo do deset hiljada, a ostalo je on stavljao sebi u džep. Ja sam zvala inpekciju, ali on ima svoje inspektore. Inspekcija kad dođe on sakrije knjige. Ima veze u opštini, ne može mu niko ništa. Korupcija iznad korupcije.

A moje dete nije otišlo na more, ima 15 godina, a njegovi vršnjaci su prošle godine letovali u Budvi. Ja nemam para da ga upišem na engleski, pohađa ga preko humanitarne organizacije. A gazda plaća detetu i engleski i ples i plaća stan u centru grada 300 evra, ja stan plaćam 60 evra i nemam kupatulo. To je zaista van pameti. Na sve to, taj gazda me je optužio da sam mu navodno ukrala jedan digitron. Znao je i da me zove u jedanaest uveče, da mi remeti red i mir posle radnog vremena. Da me zove da me maltretira, govorio mi je da će mi otkinuti glavu, šta mi nije sve rekao...

Direkna akcija: A zašto vam je to govorio?
VS: Zato što je uvrteo sebi u glavu da sam ja najveći krivac što će mu propasti pekara. Nije istina da će mu propasti pekara. Pekara i dalje radi. Njemu je sve što je zarađivao uvek bilo malo. Oće još i još i još. Malo mu, kaže.

Direkna akcija: Znači, bio je u dilu sa ljudima iz opštine, davao im je novac.
VS: Ne samo to, nego je pekara bila odma’ pored škole. Deci je prodavao bajato. Terao me da prodajem hleb od tri dana, stavljao u džakove, terao me da grejem… hleb tri dana star sam podgrevala u mikrotalasnoj.

U toj pekari se u burek sa sirom stavlja griz. Znači, terao me da prokuvam griz sa sirom i da to izmešam, da od toga pravim burek. To je deci prodavao. Zatim u meso je stavljao soju, dalje, šunka je bila bajata, prokuva je tako bajatu pa je stavi na picu. Brašno i aditivi su bili ispod kvaliteta, kačkavalj isto bio ispod kvaliteta. Sve što je on kupovao ispod kvaliteta je bilo. Higijena je isto bila loša.

Direkna akcija: A ta je bila pekara u okviru neke škole?
VS: Da, odmah pored škole. To je osnovna škola. Truje nam omladinu. Deca naravno gladna – kupovali su pice, sendviče ili bilo šta. Dve pekare on ima i obe su pored škola - jedna pored osnovne, a druga pored srednje škole. Deci skoro nikad nije davao fiskalne račune. Kad se napravi gužva oko petnaest do četiri, računa nema.

Direkna akcija: A plata? Jel ti plaćao doprinose?
VS: Plata je bila redovna, ali mi je zakidao i bio je bezobrazan. Znao da kaže: „Evo ti!“, kao psetu da daje. Doprinose mi je plaćao samo osam meseci, a onda je prestao. Ja sam i dalje bila zaposlena kod njega, jer nisam imala gde. Kad je prestao da plaća doprinose samo mi je doneo radnu knjižicu i bacio je na sto. Nisam više imala zdravstveno, a baš u to vreme mi se dete bilo razbolelo. Došao je jednom kolegi i meni i prosto je bacio radne knjižice pred nas.

Direkna akcija: Kako si prestala da radiš kod njega?
VS: Prestala sam kada me je otpužio da sam kolegi iz kafića dala digitron. Ja nikad ne iznosim inventar i nikad ne sedam, tokom celog radnog vremena stojim. Nikad nisam telefonirala sa fiksnog telefona iz pekare, svoj mobilni sam trošila. Odlazio je na put, ostavljao mi je pekaru. Nisam koristila godišnji odmor. Godinu dana života mi je oduzeo. „Ne nadaj se da ćeš ovde steći penziju“, to mi je rekao. Tim rečima.

Na kraju, ja sam prestala da idem na posao. Pozvala me je njegova žena telefonom, da vidi zašto nisam došla, ja sam joj rekla da više nisam mogla da ga izdržim. Nisam mogla da podnesem sve to i rekla sam sebi: „Više nećeš ići na posao“. Neću i gotovo, neću ići. Posle toga sam otišla do nje, ona mi je dala neisplaćeni novac i rekla da ne bi trebalo ovako da se raziđemo.

Direkna akcija: Sada si zaposlena u restoranu „Đorđe“? Kakva je tu situacija, kakvi su odnosi među radnicima?
VS: Odlični su odnosi među radnicima. Nema svađe. Dobri su i radni uslovi. Luksuzan je restoran pa i nas lepo tretira. Meni on plati i taksi, da ne idem peške posle dvanaest sati. Jedino je za platu malo teže. Isplaćuje, ali puno i duguje. Od hiljadu pa na više evra. Nekada je isplata bila redovna, sve u dan, al u poslednje vreme tu nešto ne štima. Dal mu slabije ide zbog krize, ne znam, ali meni se čini da mu ide isto ko i pre. Šta se tu dešava, ja zaista ne znam.

U taj restoran dolaze Jeremić, Ljajić, Tadić, Haris Džinović, Lepa Brena, osoblje grčke ambasade, Đilas... Ne znam koga nisam videla. Gazda je član Demokratske stranke. On mi je bio dužan 400 evra, ja sam onda zvala ASI i vi ste zvali njega i rekli da ima da mi isplati zaostali novac. On mi je onda odmah dao novac, i kazao mi „Zašto mi ti nisi rekla da ti dam pare, nego si dozvolila da mi neko preti?“.

Direkna akcija: Verujem da mu drugovi koji su zvali nisu otvoreno pretili. Mi smo vrlo fini.
VS: Meni je novac trebao, stan da platim i za hranu i da dete spremim za maturu. I on mi je posle vašeg poziva dao novac. Znate, jedna koleginica je dala otkaz, a 800 evra joj duguje. Ja joj kažem: „Treba da pozoveš anarhosindikaliste. Ovako ćeš 800 evra da izgubiš!“. Ali ona neće da se javi, valjda se plaši. Ja kad sam joj to rekla samo je ćutala.

Direkna akcija: Znači, ona je besplatno radila dva meseca za njega, neće dobiti ništa, a neće ni da preduzme nešto. Kako to sebi objašnjava?
VS: Ja sam videla još gore, mnogo gore. Kad sam otišla da radim u jednom restoranu na Košutnjaku. Gazda kaže: „Danas dođi da radiš“, tri dana te drži i posle trećeg dana te otpusti i da ti dve hiljade. Ja sam detetu htela da pošaljem sms poruku. Gazda se izdrao na mene: „Ne može ovde da se dopisuje! Ne može da se telefonira!“. Znači ne možemo da komuniciramo sa našom porodicom. Šta na primer ako sam ja dete ostavila bolesno, šta se tu dešava? I još gore stvari sam videla, pojedine restorane, pojedine pekare, pojedini kafići, to je katastrofa.

Direkna akcija: Pa dobro, gde ste radili pre te pekare?
VS: Pre te pekare sam isto radila u jednoj pekari u Železniku, gde je vlasnik bio kum pokojnog gospodina Šljukića, ali bio je jako pošten čovek. Nikad nas nije maltretirao i plata je bila redovna. Mnogo pošteniji nego druge gazde. Mafijaši su pošteniji nego ove obične gazde. Ja ne znam zašto.

A pre svega toga sam radila u Beogradskom pamučnom kombinatu, tu sam provela petnaest godina. Nalazi se na Dunav stanici u Beogradu. Jeste li videli kako to izgleda? To je ruglo! Polupani prozori! Privatizovali su fabriku, ukrali nam mašine, prodali ih pošto-zašto! I predsednik sindikata je bio u dilu sa njima, pomogao im da unište kombinat. Korupcija iznad korupcije. Svi su kupljeni! Svuda, i u zdravstvu. Verujte mi, imala sam ozbiljnih zdravstvenih problema i morala sam da im plaćam, mito da im dajem.

Direkna akcija: Mito lekarima?
VS: Da. Mito lekarima. Nisu hteli da me pregledaju, rekli su da ću doći na red tek za nekoliko meseci i govorili su mi da je šansa da ću dotle preživeti minimalna. A ja sa tom „dijagnozom“ živim evo već deset godina. Deset godina! I nije uopšte ta dijagnoza! Znači, dali su mi pogrešnu dijagnoza, rekli mi da ću umreti i naterali me da im dajem mito!

Direkna akcija: A vaš sin, on ima 15 godina, šta on misli o svemu tome?
VS: Uglavnom ne pričam o tome sa njim, ne želim da ga traumiram, da dete ne bi doživljavalo stres. Mislim da je u ovom trenutku bolje tako, za jedno 4-5 godina ću moći i to da mu pričam.

Direkna akcija: Kakvo je raspoloženje među njegovim vršnjacima?
VS: Uglavnom su protiv vlasti. Nastrojeni su za radikale ili narodnjake, eto tako. Meni se te stranke ne sviđaju. Možda ih ni vi ne volite.

Direkna akcija: Mi nikog ne volimo. (smeh)
VS: (smeh) Znate ja sam bojkotovala izbore.

Direkna akcija: I treba. Mi svi bojkotujemo izbore.
VS: Ja sam od 1990. godine bila član Demokratske stranke, a od te Demokratske stranke ništa nisam, verujte mi, dobila. I bila sam aktivna pomagala sam oko izbora, angažovala se. Plandište, Kačarevo, Jabuka, sve je to moje, to je makedonsko-grčka manjina. Ja sam tamo ljude agitovala da glasaju za DS. Prošle izbore sam bojkotovala.

Razvela sam se 1996. Ostala sam sama sa dvogodišnjim detetom. Sama sam ga odgajila, a muž je pokušavao da mi oduzme dete uz pomoć Centra za socijalni rad na opštini Voždovac. Ja sam samohrana majka. Nikog nije briga za nas. Nikog, mi smo roblje. Izrabljuju nas. Ja sarađujem i u Autonomnom ženskom centru. Biro! Kolko puta sam otišla na biro i vidim saobraćajni tehničar, saobraćajni inženjer dobija posao. Završila sam saobraćajni fakultet, a ni jednom mi sa biroa nisu ponudili posao u struci. Nudili su mi da radim kao spremačica u školi.

Direkna akcija: Da li ste pokušali da animirate svoje kolege, da se organizuju na radnom mestu?
VS: Pa pokušala sam, ali oni ćute, kao naplatiće, naplatiće. Oni veruju da će im on dati. A svi znaju da sam vas zvala i da mi je gazda odmah isplatio. I onda se svi se čude kako sam ja tako hrabra, a oni nisu hrabri. Kukavice su. To je probem. Kad postanu hrabri moći se da urade nešto za sebe.

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI